– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“?
– Aha.
– E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno.
– Šta je stvarno? Teška muška suza?
– Pa da.
– Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske?
– Realno, teže je puste.
– Ne, nego su naučeni da nije „muški” plakati. Svaka ženska suza jednako je teška.
– Ali priznaj, žene više plaču.
Žene više plaču. Koliko puta ste čuli to? Je li tačno uopšte?
Evo ja, na primer. Ja sam bila velika plačljivica. Sa akcentom na bila i velika. Ali tad nekad kad jesam plakala, plakala sam za sve i svašta. Nisam bila pekmez-dete, ali da, kad sam ušla u pubertet, definitivno sam postala svilena.
Škola, ljubavni jadi, što bi rekao Tin Ujević – svakidašnja jadikovka. I trajalo je to tako, bogami, ne znam ni ja dokad. Sve veće promene: raskidi, selidbe, maturiranja, diplomiranja, udaja – ispraćeno je suzama. Pa onda trudničke suze, radosne suze, mama-suze – sve do dečjih suza.
I tu sam, nekako, ne znam ni ja kako stala.
Izvor: Unsplash.com
– Mislim da je bebama potrebna snažna mama, znaš?
– Pa eto, i ti povezuješ suze sa snagom i neranjivošću. Tako i muškarci sigurno.
– Ma najsigurnije.
– Znam da ne veruješ u to, ali ja mislim da kad muškarac plače, to je iskreno. U ljubavi, posebno.
– A kad žena plače, to je neiskreno?
– Ne baš, ali… Moraš priznati, žene često koriste suze kao oružje.
– To je stereotip. Nije valjda da veruješ u to?
– Pa šta znam. Verujem, izgleda.
– Ne znam. Ja mislim da jačeg oružja od osmeha nema i da je tužan taj cilj koji postigneš suzama. Život nije španska serija da ga isfoliraš.
– Ode ti daleko!
I jesam. Jako daleko. Valjda zbog toga što sada plačem samo od sreće. Ili kad me slomi nečije siromaštvo, glad, doživotno odsustvo, bolest i smrt.
– Kakva je to ljubav ako je isplačeš?
– Pesma kaže da je prava.
– Ma kako da ne! Prava ljubav je kad se smeješ.
Autorica: Srbijanka Stanković
Izvor: blacksheep.rs
