Čudna stvar sa raskidima je što se na kraju sve svede na mutnu računicu. Tamo gdje si računao na ljubav i podršku ostane velika nula ili minus. Dok se izvučeš iz emotivnog bankrota postane jasno da nije trebalo ni da računaš. U ljubavi nema sabiranja i oduzimanja. Samo dijeljenja i množenja.
– Ja kad saberem i oduzmem sve, podvučem crtu i cugnem jedno pivce, i dalje sam u fazonu: ma nek ide sve, ja bih se sa njim preganjala do kraja života! Koliko je to autodestruktivno na skali od 0 do „ovaj raskid me je pokidao“?
– Nema tu skale. Samo si ranjiva. A i ovo „cugnem jedno pivce“ ne pomaže baš da ti glava ostane bistra.
– Šta znam, meni su uvijek išli zajedno pivo i svođenje računa. Dođe mu poetično.
– Dođe mu bežanje. Pivo samo pomuti račun.
Kad raskineš s onim kog voliš, ostaje da se svedu računi. Samo što nekako uvijek ispadne da račune svodiš sam sa sobom. Jesam li sve rekla? Jesam li sve pokušala? Možda je trebalo drugačije da odreagujem na onom rođendanu. Možda nismo morali ovako ružno da se raziđemo. Kako mogu da budem ovako istovremeno i tužna i ljuta?
Ah, da, pivo!
U romantičnim holivudskim filmovima raskidi se tope u kantici sladoleda, čašama i flašama vina i beskrajno dugim kućnim karaokama u kojima ostavljena zvuči kao koza koju deru. U stvarnom i poprilično neromantičnom životu piješ pivo i lomiš se da li da mu u pola noći pokucaš na vrata ili da ga blokiraš na Fejsu. Kad popiješ dovoljno piva uglavnom uradiš i jedno i drugo.
Ne ide ti baš u glavu kako se jedno s drugim slaže, ali ispadne da ste u u tvojoj računici ipak bili par. Nešto lijepo i bez mnogo uslova za raskid. Ali eto, ipak ste raskinuli. U prvi mah to je vožnja bez povratka. Onda počne da djeluje pivo. Krene „sabiranje“ i „oduzimanje“. Podvuče se crta. Prvo ne vidiš ništa, a onda iz piva izroni rješenje: „Ja bih se sa njim preganjala do kraja života!“
Uglavnom, ne treba ti mozak genijalca da shvatiš da ljubav i preganjanje i ne idu baš zajedno. Ali dok se otrezniš, uradiš bar tri gluposti sa spiska:
– pošalješ mu SMS sladunjavog i neukusno patetičnog sadržaja poslije ponoći
– zoveš ga najmanje pet puta u vrijeme koje sada tako nepristojno nije vaše
– pregledaš fotke na Fejsu i maziš ga mišem (da, bukvalno kursorom češkaš jamice na njegovim obrazima na onoj fotki gdje se smije dok te gleda)
– slušaš romantične balade i puštaš da te izrežu na pola (ili na sitnije komade, pošto te je raskid već prepolovio)
– gledaš pola sata bez treptanja u ono dugme „Block friend“ na njegovom profilu
– pokucaš mu mirišljava i zavodljiva na vrata (u stvari, haljina na tebi se opasno izgužvala od silnog razmišljanja hoće li se obradovati što te vidi)
Sa strane, rekla bi: „Ovo je smiješno, ovo ne rade ni petnaestogodišnjakinje!“ Ali ti nisi sa strane. Ti si opako unutra, ludački zaljubljena u njega. Za koji mjesec puniš 25 i nije da si planirala da mu rodiš buljuk djece, ali si imala san. Maštanje. Vas. Sada imaš samo raskid i računicu. Podvučenu crtu. Iznad nje je bilo lijepo, čini ti se – a zapravo, to su samo životne žvrljotine. Ispod nje te čeka nešto novo. Ljubav u kojoj nema preganjanja. Ljubav vrijedna množenja. Ljubav vrijedna deljenja. Ljubav u kojoj nikom ništa ne oduzimaš.
Pa ni sebi.
Autorica: Srbijanka Stanković (Lola magazin)
