Kao mlađa sam se uvijek pitala zašto moja mama nikada ne odlazi na spavanje ostavljajući prljavo posuđe u sudoperi. Sjećam se da sam razmišljala da bi joj bilo potrebno potpuno isto vremena da to uradi i ujutru, a uz to ne bi bila ni toliko umorna.
Međutim, ona je uvijek govorila: “Želim da kuhinja bude čista prije nego što odem na spavanje.”
Danas, mnogo godina kasnije, kada imam svoju djecu i dom, potpuno je razumijem. Događa se da sam ponekad toliko umorna, da prosto nemam snage da ribam kuhinju, pa umjesto toga legnem, gledam TV ili u telefon.
Naravno, kada ujutru ustanem i vidim sav lom, pokajem se što nisam sredila prethodne noći. Da, jedan dio toga krije se u tome da je ljepše kada je čistije, ali veliki dio toga je i psihološki. To je nešto što sam nedavno saznala. Kada je stalno iznova lom, često kažem da jednostavno nisam dobra domaćica. I možda je to tačno, ali ono što nisam uviđala jeste to da lom prilično utiče na moje raspoloženje i produktivnost. Kako tako nešto, na prvi pogled banalno, može u tolikoj mjeri da utiče na nas? O tome sam počela da razmišljam dok sam čitala knjigu “Projekat sreće”.
Autorica knjige pisala je o svom iskustvu kada je cio jedan mjesec posvetila sređivanju kuće i života. Nakon čitanja sam shvatila da nije poenta u tome da li sam ili nisam dobra domaćica, ono što je bilo bitno jeste da li lom utiče na mene i na moje raspoloženje.
Ispostavilo se da da. Trudila sam se da budem mama koja se ne opterećuje time da li joj je sudopera prepuna prljavog suđa, dnevna soba puna igračaka, sto prepun kockica i raznih promotivnih flajera i prospekata. Uvijek mi je bilo važnije da se dobro zabavljamo. I sve je to tačno, ali biti u konstantnoj deorganizaciji i onda jednom sedmično napraviti generalno čišćenje, zaista umije da bude naporno. Nemojte pogrešno da me shvatite, moja kuća nije čista kao pucka, prašina uvijek obrisana, svaka stvar na svom mjestu… Ne. Nikada neću moći to da postignem.
Ono što se trudim jeste da uvijek odvojim 15 do 20 minuta nakon jela da sve počistim i operem. Takođe se trudim da svake večeri, kada klinci odu na spavanje, sklonim stvari razbacane po podu, stavim veš na pranje i pospremim dnevnu sobu. Iskreno, čini me sretnom kada spremna za spavanje vidim da je sve koliko-toliko sređeno. Takođe sam dosta produktivnija kada sjednem za kompjuter i radim, a oko mene nije tona stvari. To mi pomaže da se fokusiram na ono što radim. I ono što mogu da vam kažem jeste da tek sada razumijem svoju mamu. Na kraju krajeva, ja sam njena kćerka.
Izvor: haber.ba
