“Trideset pet godina prijateljstva, malo li je? Nerazdvojne u obdaništu, školi, na fakultetu, Dana i ja prošle smo zajedno sve najlepše i najtužnije trenutke u životu. Bile smo jedna drugoj podrška i oslonac, tako različite a tako povezane, kao jin i jang, kao noć i dan, kao telo i um… Ko je mogao pomisliti da će se između nas isprečiti nešto tako prozaično kao što je muškarac? I to moj muž…
Dobro pamtim taj dan kada smo se poslednji put okupili kao prava porodica. Dana je došla s osmehom od uva do uva, da pokaže svoje “glanc nove” silikone. Nekoliko meseci ranije napumpala je usta, planirala je i da stavi filere u jagodice, bio je to svojevrstan lov na muža, što je meni i Nikoli bilo tako simpatično ali i pomalo smešno.
– Ooo, mačko, je l’ to petica, baš si mu ga dala. Ima da navale, nećeš moći da se odbraniš – smeškao se moj muž otvarajući kutiju iz koje se širio miris čuvenih Daninih orah-štanglica. Dotrčaše i klinci, nastade graja, smejali smo se i otimali za kolače, bio je to baš lep prizor, ono, kad ti u goste dođe omiljena tetka koja nepogrešivo zna čime će te najviše obradovati. Moja najbolja prijateljica vrhunska je domaćica, sjajno kuva, stan joj je uvek tip-top sređen, pun stvarčica ukrašenih dekupažom, ona hekla, štrika, šije, čestita je, pametna, duhovita , dobro zarađuje, ukratko, idealna je prilika. Pa kako se onda desilo da ja, ovako neidealna, pomalo nemarna, sklona sanjarenju i filozofiranju, iz cuga sretnem gospodina Pravog?
UVEK POGREŠAN
Kroz Danin život prodefilovalo je na desetine “kandidata”, ali nijedan se nije zadržao duže od nekoliko meseci. “Zašto, pobogu, uvek naletim na kretena? Ti si baš imala sreće, takvih kao tvoj Nidža više nema“, često se jadala. “Ima, ima, Dano”, govorila sam joj. “Ali ti nepogrešivo biraš paćenike, što je najgore, sa svakim od njih prosto se stopiš, previše im podilaziš, činiš sve da njima bude lepo, prestaješ da postojiš. Što se tiče mog Nikole, silikonima i filerima tek nećeš privući takve kao što je on. Momci te fele vole prirodno, oni padaju na samosvesne žene s karakterom, a ne na velike, plastične sise i zategnuto lice. Ti si, Daki, pravi biser, šta će ti to, samo treba da ukapiraš koliko stvarno vrediš. E, tada će se u tvom životu pojaviti neki Nidža”. Klimala je glavom, rekla da sam u pravu sto posto, ali je ipak otišla kod plastičara i ugradila sva ta čuda. Zna ona koliko vredi, ali ovako će biti još vrednija.
UDALJAVANJE
Od Danine poslednje posete prošlo je skoro dva meseca. Čule smo se telefonom skoro svaki dan, nekoliko puta videle smo se na kafi u gradu, delovala mi je pomalo čudno, uzdržano. “Kad ćeš svratiti, klinci pitaju za tebe, nisi bila kod nas čitavu večnost”, navaljivala sam. “E, ne znam gde mi je glava, u firmi radimo neki važan projekat, non stop sam u papirima, nosim posao kući”, pravdala se. “Izgleda da je samo kod mene zatišje, i Nikola ima frku na poslu, ne dolazi kući pre ponoći”, rekoh prećutavši da, neuobičajeno za nas, u poslednje vreme razmenjujemo tek poneku rečenicu. Ne pamtim kada me je poslednji put zagrlio, o vođenju ljubavi da ne govorim, spavamo okrenuti jedno drugom leđima, kad pokušam da mu se približim kaže da je umoran kao pas. Malo kasnije bi proverio da li sam utonula u san pa bi ustao i pušio na terasi. Izašla sam nekoliko puta za njim da vidim šta se dešava, ali nisam dobila odgovor, samo mi je, nestrpljivo i grubo, rekao da se vratim u krevet.
ŠTA SE TO, POBOGU, DEŠAVA
Najgore je kada te neko uverava da je sve u redu a ti ZNAŠ i OSEĆAŠ da nije. Zahtevala sam od svog muža da mi kaže šta ga muči, da razgovaramo i da zajedno rešavamo problem kao što smo to činili svih ovih godina, plakala sam, vikala, histerisala, a on je gledao kroz mene. I izgovarao gomilu gluposti koje su se svodile na isto – ostavi me na miru, nije ništa, ne mogu da mu pomognem, sam će to rešiti, treba mu samo malo vremena. Ok, pustila sam ga, reći će mi kada bude sazrelo, on zna da uvek može računati na mene.
Trajalo je to dobra tri meseca, a onda je jedne večeri došao kući, seo za sto i zamolio me da skuvam kafu. Sela sam preko puta njega s olakšanjem – evo, konačno ćemo se ispričati, otkriće mi šta ga muči i pobedićemo to zlo koje ga izjeda. Ono što je usledilo bio je takav šok da bar deset minuta nisam mogla da zatvorim usta. Nikola je zatražio razvod. Ne, ništa nisam pogrešila, divna sam i još me voli, ali shvatio je da to nije to. Zaljubio se i želi da provede život s tom ženom koja mu u svemu odgovara. U glavi mi se toliko mutilo da sam mislila da ću dobiti moždani udar, no, onda je usledilo najgore – višnja na šlagu našeg braka i mog dotadašnjeg života. “Ti poznaješ tu osobu, štaviše, vrlo ste bliske”, rekao je izbegavajući moj pogled. Odmah mi je bilo jasno. Dana.
O, KAKO SAM BILA GLUPA!
Sve je učinila da ga osvoji, stavila je čak i proklete sise, pekla je te glupe kolače, pozivala nas na savršene ručkove i večere, umiljavala mu se i uvek držala njegovu stranu. Nikada mu se nije suprotstavljala, gledala ga je s obožavanjem i divljenjem, a meni, glupači, nije padalo na pamet da bi mu tako nešto moglo prijati. Uvek je isticao da ga rasprave sa mnom podstiču na razmišljanje, da voli moj britak um, da mu se dopada što sam tako nezavisna, svoja a opet odana, pravi prijatelj. Cvrc!
U trenutku su mi se otvorile oči. Kada bi se sabrale sve propale Danine veze, njeni promašeni izbori tek su mali deo moje pogrešne procene. Mene su izdale osobe koje sam, ako izuzmem decu, najviše volela i bezrezervno im verovala. Pogledala sam Nikolu u oči (izbegavao je moj pogled, nisam ni znala da je takva kukavica) i mirno mu rekla da se spakuje i napusti stan. Nisam pustila ni suzu dok nije zatvorio vrata, a onda sam utrčala u kupatilo, pustila tuš i zaridala.
SATISFAKCIJA?
Od Nikolinog i mog razvoda prošle su tri godine, i da, mnogo sam patila. A onda sam se jednog jutra probudila i shvatila sam ozdravila, da više nisam razočarana i ubijena u pojam. U međuvremenu sam se videla i s Danom, htela sam da čujem šta ima da kaže i nisam joj skočila u oči, to mi čak nije palo na pamet. Mirno sam sedela i slušala njenu tiradu o tome koliko sam i sama kriva za to što mi je muž pobegao kod druge žene. Jesam, naravno, ne bežim od toga, ali, draga Dana ne zna za jednu sitnicu. Nikola je već posle godinu dana hteo da mi se vrati jer je shvatio da je nabacio sebi omču oko vrata. Istina, ona mu maksimalno ugađa i drži ga kao malo vode na dlanu a to znači da se u kafanu na pivo s drugarima, kao i na utakmice, partije remija i još koješta što je oduvek bilo samo njegovo, sada ide u paru. Pajtosi mu se podsmevaju, pomalo ga i sažaljevaju, ali Daki ne odustaje uprkos otporu, pa čak i gnevu svog supruga kojeg ne bih primila nazad iz najmanje deset razloga. Jedan od njih je taj da nikada ne bih petljala s mužem najbolje drugarice, pa makar bila i bivša.”