Mislim da sam u životu jednom ili dvaput ispekla hljeb, ali sve i da sam to napravila više od 20 puta to me, barem ne u mojoj glavi, ne čini pekaricom.
Napravila sam i na desetke kolača pa nisam slastičarka, isto kao što sam i poslala na desetke razglednica i pisama pa me to ne čini poštarom ili me pak moje znanje nekog stranog jezika ne čini niti blizu prevoditeljicom.
Prije nekog vremena, zamolilo me uslugu na poslu, da prepravim neki tekst ili nešto i uz molbu dobila sam i popratni komentar: “ma to ti je minuta”. Na kraju je bilo više od pola sata, ali nema veze. Nekome možda zbilja treba minuta za to, meni treba više. Negdje ti da, negdje uzme, pa je na kraju rezultat izjednačen.
Nisam pretjerano razmišljala o tome “ma to ti je minuta posla” sve dok nisam, opet nedavno i opet na poslu dobila komentar u stilu “pa kako to može biti teško, to je samo posao fitness instruktorice…”. Niti jedan niti drugi komentar nisu bili zlonamjerni, ali bili su itekako nepromišljeni i tu nastaje problem.
Ne moram objašnjavati kako i zašto radim svoj posao za koji sam educirana i licencirana i brojim skoro 10 godina profesionalnog angažmana, ali ni na kraj pameti mi nije nekome iz struke reći “pa daj, to riješiš ovako ili onako” jer:
- ne poznajem okolinu u kojoj radi
- svako radi drugačije jer je svako drugačiji
- ne petljam se u tuđi posao osim ako ne moram
Nikad mi nije sinulo reći pekarici da mi umijesi krofnu ove sekunde jer “kaj joj je to, par minuta posla”. Ili govoriti ginekologu koliko vremena je proveo s pacijenticom prije mene kad prokleto ne znam, niti želim znati, što se dotičnoj događa ili kakva je ona.
Da, pravila u svakom poslu postoje, ali u poslu u kojem za klijente imaš ljude možeš odmah zaboraviti pola stvari iz svakog priručnika, ako taj priručnik uopšte postoji.
Niti jedan moj posao ne uključuje neživa bića, poprilično je dinamičan i ovisi baš o tome kako se ta živa bića osjećaju, uključujući i mene koja sam i sama živo biće. Dapače, još sam i žensko, ali i većina ljudi s kojima dijelim poslovnu svakodnevicu je ženskog spola. Uz dužno poštovanje svima, to je katkad pravi pakao. S godinama sam navikla na prevrtljive, neobjašnjive i nepredvidive jedinke jer sam i sama jedna od njih i, bit ću skroz iskrena, obožavam svaki posao koji uključuje tu nepredvidivost.
Da, nosi sa sobom stres, paniku, nepoznanice, probijanje rokova, ali nisam jedna od onih koja bi mogla slagati kutije na police, iako ni o tome ništa ne znam. Lako moguće da je taj posao zahtjevniji od mog, i sigurno nekome treba više od “ma to ti je minuta posla”.
U životu nisam konobarila i nekako se, iz prikrajka, nadam da nikad neću morati jer smatram da ne bih uživala u tome, ali se uvijek trudim ne zagorčati konobarima život svojim prohtjevima i neljubaznošću. Jedna sam od onih koja na izlasku iz kafića primakne stolicu stolu, pokupi za sobom eventualne papiriće, maramice, novine ili što već, i najčešće šolje i čaše odnese skroz na šank. Znam da im posao uključuje posluživanje i čišćenje stolova iza gostiju, ali ja se ne osjećam dobro ako iza sebe ostavim nered. Prolijem i ja čaj i vodu po stolu, ali ne čekam konobara nego čupam svoje ili tuđe maramice iz torbe i rješavam situaciju što prije mogu, jer jednostavno ne želim biti u nečijem poslu ono što su meni – “ma to ti je minuta posla” – “kako ne stižeš” – “ma daj to je lako” – klijenti i mušterije.
Nije lako s ljudima, a nije lako niti biti čovjek koji radi s ljudima. I ja imam loše dane, ne osjećam se dobro, šalje mi se sve u tri materine, ostavio me dečko, patim od nesanice, nemam love… Sve isto što i svima onima s kojima radim pa se, osim u nekim iznimnim situacijama, trudim poštedjeti i sebe i druge dodatnih komentara i diskusija.
Ima ona poslovica “Služba je služba, družba je družba” i ta stoji 100%. Ja se ne petljam u tvoje peglanje u hemijskoj čistionici ili u tvoje parnice na sudu jer realno o tome nemam blagog pojma kao što ti nemaš pojma zašto mi trening izgleda kako izgleda, zašto pišem blog i koliko sam vremena i truda uložila u nešto.
Minuta? Lako???
Pa da, nije ti to ništa, zašiti nekome ranu, popraviti auto, okrečiti stan, ispeći kolače za cijelu svadbu, pričuvati dijete… Kako, pobogu, ne stižeš?!
Jednostavno, ajde i ti napravi to sve, a onda reci drugima može li se, kako i u kojem vremenu. Tek onda ćeš moći barem izreći svoje mišljenje i iskustvo, a do tada pusti da ljudi rade svoj posao, samo im trebaju neki posprdni komentari i nepoštivanje.
Do idućeg puta, razmisli prije nego lupiš.
Zagrljaj,
A.
Autorica: Ana Kolar (Lola magazin)
