Često je bežala od vlastitih misli i nije priznavala sebi da je, negde, daleko u svojoj unutrašnjosti mnogo tužna. Napuštena. Sama. Ostala je bez sebe i tražila se u drugima.
Piše: Amra Deliomerović
Kao volela je, kao bila je sretna i kao ništa je bolelo nije. Lako je slagati svet, ali nije lako lagati sebe u noćima punim zvezda, koje se spuštaju od Gore kao grozdovi u avgustu. Otkidali su joj se uzdasi. Duboki i crni. Suze su kvasile njene mirišljave jastuke, ali kao volela je, kao bila je srećna i kao ništa je bolelo nije.
On se igrao sa njom kao sa beznačajnom igračkom. Koristio je njena osećanja kao žetone u nekom dalekom lunaparku kako bi mogao isprobati još jednu vožnju na čarobnom vrtuljku. Nije ih brojao. Nije davao ništa za njih. Nije ih nikada čuvao, nebojeći se da će, možda, jednom nestati. A ona…kao volela je, kao bila je srećna i kao ništa je bolelo nije. Tražila je utehu i opravdanje za njegove postupke u knjigama, koje su rođene u dalekoj zemlji Rusiji, putovala je putevima svoje mašte, a turobni pogled niko nikad primećivao nije.
Godilo joj je. Nije volela pitanja, koja bi nagrizala njene oklope. Ali…nijedan živi čovek ne uspe da živi tako, a da negde ne skrene… Ne, daleko je ona bila od ludila. Ona je znala šta želi, ali nije imala hrabrosti da napravi malecki i neprimetan korak za čovečanstvo, a najveći na svetu za nju.
Kupila je kartu u jednom smeru. Pogurala je stvari u jednu torbu i čvrsto držala svoj pasoš. Prelazila je grane bez mnogo njakanja i konačno se osetila oslobodnom. Život postoji. Vredi ga pronaći. Kao mala slušala je mnogo o tom Gradu, ali nikada ga nije videla s nekim ko je uspeo da ugasi ”kao”…
Volela je. Bila je srećna i ništa je bolelo nije. Volela je njegov jutarnji miris i trepuše do polovine obraza. Volela je njegove blesave navike da pali cigaretu u postelji. Nije volela dim, ali volela je njegove prste, koji su držali cigaretu lagano i nežno, kao što je držao nju dok bi vodili ljubav. Pričao joj je mnogo. Možda čak i lagao, ali volela je te priče najviše na svetu. U njima je videla krajeve u kojima nikada nije bila. Videla je njega u njima. Napokon je živela sve ono što je čitala u knjigama i slušala u pesmama.
Volela je, da jeste, i njegov nespretno napravljeni ručak… Nedostajao joj je kad ga nije bilo tu. Pokrivala ga je u snu i znala je da i on nju voli. Znala je. Topila se u njegovom pogledu kao sladoled od vanile i u njenoj unuutrašnjosti se razlivala sreća kao svež med. Čitao je i čitala je. Svako u svom svetu, a opet u jednom. Ponekad mnogo daleko, a neopisivo blizu. Uvek joj je kuckao na levoj strani ispod majice. Nije ih bilo briga da li je ponoć ili jutro. Sat je samo tu da ne kasnimo, a oni su uvek stizali na vreme i bez njega, jer su, prosto, uvek bili dio trenutka.
Postojali su sad i ovde. Kad im se lizao sladoled, lizali su ga. Lada su hteli da se odvale, odvaljivali su se i smejali kao kreteni, ali srećni kreteni. Muvali su se kao da se tek upoznaju.
Voleli se.
Volela je.
Bila je srećna i ništa je više bolelo nije.
