Stefan Simić je srbijanski pjesnik, koji većinu svoje poezije posvećuje Ženi. Većinu njegove publike čine upravo žene, koje pune sale u kojima održava književne večeri, te cijene njegovu spremnost da se emotivno razgoliti pred njima. Do sada je objavio dvije knjige, “Pustite nas” i “Odjeci ljudskog”.
Izgubio sam je
Da sam normalan a nisam
Bio bih danas sa njom
A mogao sam
A mogli smo
Da se nisam predomislio u poslednjem trenutku
I rekao joj da nam ne ide
A još nismo ni počeli
Ona je danas sa drugim
Ona je danas srećna
Ona je danas…
Možda najnormalnija devojka koju znam
I obična i neobična
I lepa i vrcava
I šarmanta i zavodljiva
I verna i dobra
I otmena i pametna
Ona je danas neko ko mi vraća veru u ženski rod
A da toga nije ni svesna
Znam je još kao malu
A već dugo nije mala
Sačuvala je onu devojčicu u sebi
Koja sve nosi i zanosi kada se pojavi
Kada sam joj prišao prvi put
Zabavljao sam celo njeno društvo
A nju ignorisao
Zato što mi se sviđala
I uživao sam u načinu na koji me gleda
Tako gleda žena
Kada u pogledu, na početku
Osetiš da bi to moglo da traje
Probudilo se dosta toga u meni
Potreba da je volim, čuvam
Da joj se dajem…
Danas na internetu gledam njene slike
Kada već ne mogu nju
Srećan sam što je srećna
Nekako mi je drag njen dečko
Zato što je znao sve ono što ja nisam
Da stane i ostane
Da čuva i sačuva ono što vredi
A ne da večito beži od obaveza
Jednom je ušla usred mog nastupa
Mislio sam da će zidovi da se sruše
Svi drugi u publici su odjednom nestali
Ostali smo nas dvoje
I ono naše nešto
I neću reći da je bila lepa
Nestvarna
Zavodljiva
Divna, predivna
To se podrazumeva
Reći ću samo ono što sam tada rekao sebi –
Budalo ovakvu devojku si izgubio
Zbog tvoje potrebe za slobodom
I moram da priznam, na kraju
Da je ona možda jedina koju sam sreo
A da je lepša od slobode
Slobodu i dalje imam
Često ne znam šta ću sa njom
A nju sam izgubio
