Piše: Kristina Gligorović
Gledam je dok spava, slušam kako diše, koga sanja ? Nije ovo pjesma Parnog valjka a nije ni važno koga sanja, važno je da je tu. Mirna, snena, mirisna, umotana u najdražu dekicu i diše.
Kad se rodila, nisam spavala noćima. Ne zato sto je plakala, ili se budila već samo da čujem da diše. “Jesi luda”, rekao bi tad Mr.No,” jašta će neg disat'”. “Pusti me ba, ne znam ja, neka…”, odgovorila bih i budila se i na najsitniju promjenu u disanju, zvuk, meškoljenje..samo da provjerim.
Tako već 15 godina, znaju to mame. Bdiješ, strepiš, uvijek prvo pomisliš na najgore, pa ti padne kamenčuga sa srca kad se po milioniti put ispostavi da si “malo” pretjerala sa brigom i da je sve OK.
Ima tu nešto između majke i kćerke u pubertetu. “Ako se ne svađate , onda neko nekoga laže i nje dobro”, znale su da mi kažu starije prijateljice. “Ona mora da se izbori za sebe a tvoje je da budeš strpljiva.“ Pa naučiš da budeš strpljiva. Ti, matora, tvrdoglava kokoška koja je sa svojom mamom par decenija ranije bila u okršajima za koje su znale i komšije na prvom i one u susjednom ulazu tvoje višespratnice. “Je@#m ti više i pubertetov pubertet, kad će da završi?” “Samo mi se javi gdje si”, “Nema veze koje je doba noći, doći ću ja po tebe, samo mi se javi” “Nemoj da ideš sama.. Ne ostavljaj piće na stolu dok te nema, budi oprezna uvijek …I znam mama, samo mi se javi..” “Pa što se ne javiš onda??!” “Pa mi se zapričale, izvini” Grrrrrr….
Znala sam satima da sjedim u autu i čekam dok ne bude gotovo to nešto što ona želi da vidi, doživi, učestvuje, da je odvezem kući…Znale smo satima da kružimo u autu, slušamo njenu muziku i glupiramo se. Znale smo još duže i glasnije da pjevamo moju muziku i da je učim razliku između muzike i ‘džigare’ , “…mamaaa znaš u obdaništu smo danas opet morale da slušamo džigericu. To je Selma hrana, ono što tata voli s bijelim lukom, a muzika je ‘džigara’, i nećeš to slušat dok je mama živa a sutra ću ja popričati malo sa vaspitačicom.”
I vozimo se mi jučer poslije neke važne utakmice sa nekim važnim, zgodnim “drugovima” iz drugog dijela grada kući, gužva naravno, odužilo se, ispitujemo jedna drugu šta je koja radila i tako to. Šta si jela danas? Šta si radila? Jesi li ovo ili ono? A zašto si to? Zar nije bilo bolje ovako? Šta misliš o ovome? Kad će kontrolni, šta imaš od zadaće? Helem, u pola priče kaže meni dijete: “A šta si ti radila? Jesi li stigla ručat’ danas šta normalno? Jesi spavala duže od dva sata? Tebi mama nije više 30 godina da možeš sve kad i kako hoćeš. Ti si ženo skoro 50. Moraš da paziš na sebe. I ako ne promijeniš nešto i usporiš malo da znaš da ću te reć’ baki, pa ti sad vidi kako ćeš..”
Prvo sam se smijala..pa poslije malo plakala..'nako.
