Autor : Belma Krajišnik
Šta ljubav može učiniti od čovjeka, to ništa drugo na svijetu ne može. Pričala sam ovu priču 11. augusta. Sve su žene plakale, naježile se i većina je, makar potajno, već u glavi stvorila sliku da isto to doživljava.
Odlučim, ispričaću je ponovo.
Kišovit dan u sred augusta. Klepeće bus pun studenata na putu kroz cijelu Bosnu. Stvarno sam se tu naslužala raznih životnih priča. Ali ova.. Ne znam, urezala se u mene, vječno. Slušalice mi u ušima i već otkucava 3. sat mog boravka u busu. Ulazimo na stanicu u Zenici i ja obično uvijek virnem kroz prozor, jer nerijetko ćopim neki emotivni rastanak ili susret.
Ušao je dečkić, uredan, svjež, ali malo blijed. Sav ispeglan, dotjeran i kako prođe kroz autobus, ostade za njim trag parfema. Nisam mogla da ne vidim na njegovom licu nervozu, strah, ali je nekako odisao dobrotom, kulturom. Ma, to se prosto odmah vidi na čovjeku. Cvijeće u rukama, pa pomislih : „Oho-ho, il’ je nešto zabrlj'o ili baš voli svoju dragu.“ Stavim slušalice u uši i nastavim trčkarati po svojim mislima.
Negdje već na pola puta između Zenice i Viteza, čujem oko sebe priču i ne bude mi mrsko, izvadim slušalice i čujem kako romantični momak priča s tetom koja je sjedila pored mene. Pogleda teta u mene i veli : „Ide da zaprosi djevojku.“ I sad je jeza kroz mene prošla kao i tog trenutka kad mi je ona to rekla. Okrenem se, a on vrti mobitel po rukama, sav se unervozio. Rekoh : „Opušteno bolan, može reći da ili ne, neće te istući.“ Duboki uzdah pun uzbuđenja i u jednom dahu reče : „Ma, ona ne zna ni da ću ja doći. Pa evo sve mislim jesam li sve pripremio.“. Ponovo sam se naježila. I tad, a i sad. „Pa šta to još možeš pripremiti? Ideš ju iznenaditi, takav divan, zaprosićeš je. Cvijeće imaš, prsten imaš.“. „Uh, sve gledam kišu i radujem se“, kaže nasmijano, „ona baš voli kišu, voli i ljiljane, pa sam i njih pripremio. Pripremio sam datum vjenčanja, posao sam dobio, šta ako mi kaže ne?“. Mi se svi nasmijemo, onako, ushićeno i sretno jer potpuni neznanac s nama dijeli takvu priču.
Pričali smo s njim trudeći se da ga opustimo, da ga pripremimo na taj lijepi čin.
„Ne znam kako se zoveš ni kojem Bogu se moliš, ali od svog Boga zatraži mir i da ovo uradiš što romantičnije možeš“, kaže mu teta pored mene.
„Enver“, reče dečko i nasmija se.
Stižemo na stanicu u Vitezu i on zakovano sjedi, vidno uplašen. Ali čim se autobus zaustavio, bilo je očigledno koliko želi postaviti to veliko pitanje, da je odmah skočio i krenuo.
Pozdravio se s nama, poželjeli smo mu sreću i ponadali se da ćemo nekad u životu saznati kako je „prošao“.
Crv znatiželje nije mi dao mira. Čim sam kročila u stan i ispričala mami priču o Enveru, rekla sam joj : „Pronaći ću ih“.
Tada sam objavila kratku priču na „Pretty women forumu“ na Facebooku. Armija žena, njih 15 000 s diglo u potragu. Nekoliko sati poslije – javila se ONA. Velida. Enverova draga.
Emocije je teško opisati, ali sam se osjećala kao da sam pronašla davno izgubljenu prijateljicu za kojom sam tragala decenijama. Nije krila oduševljenje i rado je podijelila s nama da je bez dvojbe, njen odgovor bio DA.
Dan po dan, pronašli smo se na svim stranama, svim socijalnim mrežama.
Danas, 79 dana nakon toga, moje emocije su ponovo kao vulkan. A duša me boli što nisam pored njih. Da upoznam Velidu. Da je zagrlim i preslikam joj svu ljubav koju nosim u sebi za njih dvoje.
Da pružim ruku Enveru i jako stegnem, a da mu stisak bude znak da bude oprezan u ljubavi, da pazi na nju i da je vječno voli kao 11. augusta.
Velida je tu noć rekla „DA“, a danas su se zakleli na vječnu ljubav i odlučili da ubuduće sve čine zajedno, kao bračni par Đ.
A ja sam se ponovo naježila zbog njih.
