Šta da vam pričam, svi čekamo vikend, a nakon vikenda, idući vikend, pa odmor, pa more, skijanje, Božić, Novu Godinu, Uskrs, Bajram… svi čekamo da se odmorimo. A ja, od svog odmora, uvijek napravim farsu pa izađem na jednu kafu, a kako Carrie Bradshaw kaže “voljela bih da sam Francuskinja, pa da pijem vino prije nego otkuca podne”, završim praveći turu po Parizu sa jedinim osobama koje možemo zapravo nazvati srodnim dušama, prijateljicama.
Za odmor, zapravo ne postoji logika, postoji samo “sutra ću”, “samo da malo odmorim”, “samo još jedna čaša vina”… Moj odmor je počeo kada sam stigla u Pariz. Bez obzira na brojne obaveze vezane za fakultet i za firmu za koju radim tokom života u Parizu, uvijek nađem vremena da odem do Opere u Parizu, sjednem ispred na stepenice i samo posmatram ljude, kako hodaju,trče, pričaju na mobitel, žure, rade, vole, ljube, žive, odmaraju.
I tako jedan dan, nakon predugog radnog dana tokom radnog staža za jednu od najpoznatijih Britanskih modnih show-rooms (modni koncept, koji znači da velike modne kuće prikažu svoju kolekcije za narednu sezonu profesionalcima u industriji ili takozvanim “fashion buyers” koji zatim izaberu šta im se dopada, naprave velike narudžbe, i svi sretni, oni zarade na nama 2,4 maržu a mi presretni kada obučemo divnu bijelu svilenu haljinu do poda iz svježe objavljenje koelkcije 6 mjeseci nakon što ju je Ena vidjela!), da se vratim na temu, odem ja do stepenica Opere.
Čula sam jednom da su neočekivana prijateljstva najbolja prijateljstva. I tako, neočekivano, prilazi mi prelijepa plavušica u bijelom kaputu, sa crvenim ružem i bisernim zubima. Sjeda do mene, i na svom “broken French” me pita “Ca ne vous dérange pas si je fume ici?”. Počinjemo konverzaciju sa nekim zanimljivijim temama od standardnih “odakle si, šta studiraš ili da li si u vezi”, totalna bezvezna nepotrebna tortura kulturnih konverzacija uz prvo rukovanje. Umjesto toga, doznajem da je moja plavušica sanjar, baš kao i ja, da ima smisla za humor, modu, da je inteligentna- i akademski i emocionalno, i ni sluteći, da će mi postati druga polovina, najbolja prijateljica u Parizu.
I tako počinju naše avanture, te jedan dan kao što rekoh na početku, izlazimo na kafu ali završavamo sa bocom vina u njenom stanu u poznatom kraju Le Marais, dok čitava bageta čeka u mojoj torbi (Subota je, Nedeljom je sve zatvoreno- šta da doručkujem ujutro?!), a taj detalj zapamtite, važan je.
U toku dana, pošto smo moja plavušica iz Tel Aviva i ja skužile da imamo crno-bijeli outfit, tipičan za Pariz, kao i kapute, opet, tipične za Pariško vrijeme- odučimo napraviti za vas jedan mali blog.
Međutim, nakon flaše vina, jednako tako i ja odlučim da uhvatim zadnji Metro, da ne bih prespavala kod svoje plavušice. Ulazim u lift, kao mrsko mi sići 3 sprata na štiklama. Najgora odluka ikada, sa praznom baterijom na telefonu, onom istom bagetom u torbi, ja na štiklama, premorena i blago pijana krećem ka dole i “drš”. Zaustavi se lift, ugasi se struja, stojim sama i nemam pojma šta se dešava. Zaglavljena između dva sprata, hvata me panika u liftu proporcija za mrave, klikćem sve tipke dok mi digitalna Francuskinja ne počinje govoriti da opišem situaciju, ajme meni, na Francuskom. I tako, vadim bagetu, jedem bagetu, smor mi, bole me noge, prolazi jedan sat, kada čujem nekoga kako hoda po zgradi. Počinjem da lupam, isprepadam jadnog momka koji zove pomoć i nakon dva sata bivam izbavljena i skačem na sprat ispod iz zaglavljenog lifta sa 3/4 bagete za doručak i idem na tramvaj, jer Metro je ko zna kad ugašen. Show. Odmor od umora, umor od odmora.
Do idući puta,
Vaša modna urednica.
Ena Berbić
