Remira Osmanović, glumica, super žena 2015, i njena životna priča
Nisam ni po čemu ,,posebna,, ni bolja od hiljade žena koje hodaju ulicama našega grada… Ali svaka žena ima svoju osobnost nešto samo njoj svojstveno, svaka je priča za sebe, nosi svoju radost ili tugu u srcu…Zadovoljna sam, jer imam svoju porodicu, dvije zlatne kćerke koje su životni putevi odveli u druge zemlje, imam mog Nedima koji je moja podrška i oslonac… Sretna sam jer sam glumica. Samo ,,rijetki,, imaju privilegiju da se bave ovim prekrasnim zanimanjem.
Obožavam svoj posao sa svim njegovim prednostima i nedostacima… S dugotrajnim probama ujutro i popodne koje se često znaju spojiti ili trajati do sitnih noćnih sati… s putovanjima često dugotrajnim (po 28 sati u autobusu gostovanje u Poljskoj ili do Edinburga 95.godine, spojena gostovanja po 4 ili 5 dana u kojima samo putuješ, imaš probu i predstavu i opet putuješ…)
I onda taj spoj sa publikom to ,, to iščekivanje na kraju predstave, ta tišina… I onda dugotrajan aplauz, katarza… Tad odjednom postaneš bestjelesan, lebdiš… Ogromna količina krvi i adrenalin počnu ti kolati venama… Tad čuješ samo svoje srce koje snažno lupa i aplauz… Tad, dok stojis tu na daskama da se pokloniš, „oslobođen“, čist poput bebe, ogoljen, klanjaš se i zahvaljuješ na pažnji. Aplaudiraju ti… Zahvaljuješ im što su prepoznali tvoj rad, trud i znoj… I to je ljepota mog poziva, sazdana od tih trenutaka koliko traje taj aplauz i tvoja mala umjetnička nagrada…
I tako radecći svoj posao prolaze dani, mjeseci godine… nabrale se 22.godine rada u Narodnom pozorištu Tuzla, ali nekako uvijek imaš malo vremena ili skoro nikako da ga posvetiš ,,samo sebi,, S obzirom da smo na poslu često izloženi propuhu, na gostovanjima oznojeni igramo u nezagrijanim i neuslovnim salama često smo svi prehlađeni i virozni.. a rijetko idemo ljekaru…
Onda smo prije godina u Pozorištu organizovali sistematski pregled za sve radnike… Mi žene došle smo na odjeljenje za ultrazvuk dojke… Odjednom je svaka bila u svom filmu sa svojim stahom – da nam ne daj Bože nešto ne nađu… Došla sam na red… Pregled prolazi u tišini… doktorka ništa ne govori… Kad je završila pregled samo reče: Sad idete na mamografiju. Idu sve žene, smirena sam i raspoložena ulazim. Iako su pregled i snimanje dosta neugodni ja sam to s osmijehom obavila. Dok čekamo nalaze šalimo se, malo smo tiše, ali još otkačene kakve već znamo biti… Onda izlazi sestra i meni govori da moram ponoviti mamaografiju, jer kod mene nije dobar nalaz… Zaledio mi se osmijeh na licu… Pogledam na nalaze u rukama, a slova igraju jer su suze krenule, pa se pogled zamaglio… Pročitam nekako… Ponoviti nalaz mamografije lijeve dojke i pregled kod plastičnog hirurga… Kakav hirurg? Šta mi je? Zanijemim… Nikom ništa ne govorim i svu bol, strah i strepnju potisnem u sebe… Nije to ništa… greška neka …neću da mislim ružno…
Kasnije taj isti dan vodila sam na Gradinu svoju komšinicu na kontrolu, jer se liječi od karcinoma. O sebi nikome ništa nisam rekla… Odsutala sam i uvjeravala se da to nije ništa.
Taj dan na Gradini, kao da su je anđeli poslali, sretnem dr.Mirhu Saračevic Agić. Mirha je hirurg i moja prijateljica… Kažem joj da su mi na sistematskom našli nešto na dojci. Pokazuje joj nalaze koje imam. Odvodi me u svoju ordinaciju i ponovo pregled. Reče mi: Remira ovo je veliko i ovo treba vaditi!! Dalje ne čujem, samo neka vrtoglavica u glavi, njen topli pogled i glas kao eho u meni i kao kroz maglu do mene dopiru njene riječi da će to ona uraditi, da ne brinem, biće to sve kako treba abd.
Sutradan sam opet u Domu zdravlja. Slijedi mnoštvo nalaza, pregleda…. I sad ono najgore kako reći kćerkama i sestri… U to vrijeme sam bila razvedena i nekako kad je bolest u pitanju, a nemaš oslonac kad ti njaviše treba ranjiviji si, krhkiji… Kažem je to oprezno svojim djevojčicama. Ne dam im da plaču. Pričamo mnogo… Tražimo rješenja… Dogovorile smo se… Biće hrabre, jer su one moja podrška, moj oslonac i moje sve…. I ja moram biti jaka i hrabra i izdržati sve zbog njih…. Hvala Bogu i to sam riješila… Sve je dobro dok ne ostanem sama, uhvati me strah kako ću to izdržati… Ne plačem… Neću u inat… Izdrzaću ja to abd. Moji iz Pozorišta zovu i pitaju trebam li kakvu pomoć, ko će me operisati… Hvala vam, sve sam sama završila.
Završila sve u sedam dana. Od sistematskog do bolnice Kliničkog centra. Stojim sama na prijemu u bolnicu, jer je moja Velida maturant i taj dan njen razred dobrovoljno daje krv, Mirela je na studiju u Splitu… Kad sam zavrsila pregled kod anesteziologa idem na šalter za prijem u … Opet poznata sestra lijepo me prima. Skidam svoju garderobu oblaćim pidžamu a ona pita s kim sam, ko će mi uzeti garderobu… Rekoh sama sam. U to se pojavi moja Velida, moja djevojčica, moja pahuljica, kraj mene i kaže nisi majka sama evo tvoje Velide… Dala krv i došla još bjelja u licu jer je i onako bila bijela… Došla je moja podrška , moja ljubav i duša… Uz mene je dok me odvode na odjeljenje grli me ljubi i kaže javi majka kad da te čekam pred salom… Ni govora, budi kod kuće majka će tebe nazvati kad se probudim i budem mogla govoriti … Duša mi se cijepa što i ona mora prolaziti kroz sve ovo…. Tiha je a znam da joj se utroba i duša kidaju… Dogovorile smo se i rastajemo se…
Smjestena sam u sobi sa jos šest žena… Sve su operisane… svaka u svom bolu i patnji. Neke tiho ječe, neke spavaju. Neke traže sitnu uslugu da im pokvasim malo usta, jer ne smiju piti još vodu posle operacije, neke da ih pokrijem jer im je hladno… Donose mi nešto lagano da pojedem i kažu poslije više ne smijem ništa jesti… Ne mogu ni zinuti… u tih sedam dana sam zaboravila na hranu… S prozora bolničke sobe gledam u svoju zgradu, u prozor moga stana… Sve mi se skupilo…. Šta ako se ne probudim posle operacije… A nisam izvela svoje djevojčice na put… Pa ne može tako… Imam ja još obaveza na ovom svijetu. Moram ja još svašta uraditi i završiti. Onda slijedi ta duga, baš, baš duga noć. Kao ni jedna do tada. Najduža u zivotu.
Ujutro uzimam mobitel i pišem poruku svojima u pozoriste…,, Evo uz Božiju pomoć ja odoh u salu na operaciju…Ljubi vas i voli vaša Remira. Neću djeci da javljam da ih ne sekiram…
Medicinska sestra Marjana mi govori – moraš sjesti u kolica… A kolica k'o iz filma, rasklimana škripe, haos… „Vozim“ se, noge dodiruju pod, čuje se ta škripa, ja govorim – Evo nas Marjana k'o u filmu ,,Ko to tamo pjeva“. Marjana se smije i stigosmo do opeacione sale… Otvaraju se vrata i na kolicima izvoze nekog pacijenta jos pod anestezijom ,,ko mrtav,, Ja se u tom trenutku zaledih i počeh tiho u sebi svoju molitvu da ostanem svojim kćerkama, da ih izvedem na put… Odjednom se preda mnom ukaza velika zelena prostrana prostorija kao svemirski brod…. Sve zeleno i nepregledno… Prilaze mi sestre sa zelenim mantilima, i sve mi izgleda nekako nestvarno… Svi oko mene raspoloženi. Govore – evo nam Remire, neka je vala i nama neko došao ovako raspoložen, vedar i lijep.. Znam govore to da me opuste… Hajde kažu Remira zapjevaj nam nešto…Reko ne mogu nema moje Mirhe… Mirha se pojavi i reče evo tvoje Mirhe ne brini Remira i ja iz sveg glasa koji sam u tom trenutku imala (ko poslednji vapaj za životom) u sred operacione sale, na stolu zapjevah,, Zajdi zajdi jasno sonce, zajdi pomrači se,, i zaspah…
Budi me moja Mirha kaze da je sve u redu, prvi nalaz je bio dobar… I pita me onda.. .. Šta mi ono bona uradi pred operaciju? Šta – pitam još omamljena anestezijom i ne sjećam se… Što mi zapjeva onu pjesmu? Ne sjećam se Mirha ni pjesme ni ničeg drugog, izvini…
Poslije sam čula da su sve sestre i doktori bili u šoku kad sam zapjevala i to ,,bas tu pjesmu,, da se sala orila… da je bilo jezivo… Svima su suze krenule… A mojoj Mirhi je bilo najgore… Morala je poslije toga da me operiše….
Sve je prošlo, hvala Bogu, najbolje… Bolovi, infuzije, injekcije, terapije, pucanje vena… Ali najgore od svega išcekivanje nalaza… Tad kreće agonija… Nema sna, ružne misli protiv kojih se ma koliko bio jak i stabilan ne možeš boriti…Iščekivanje je najgore… Kad je došao i taj nalaz, hvala Bogu, negativan i sve se smirilo, krenulo nekako lagano svojim tokom. Jedan dan sam počela nezaustavljivo plakati iz čista mira. Tri dana i tri noći sam ridala i onda nazvala dr. Marinu u porodičnoj medicini koja mi je objasnila da moram to izbaciti iz sebe. Normalno je to i dobro, bila si jaka, držala si se, hrabrila djecu i sad kad je sve popustilo moraš malo dati duši oduška. I ti si od krvi i mesa i imas dušu nisi od kamena… Smirila me i plač je svakako pomogao… Bilo je bolje. Bolje je i zato jer sam samo jedna od hiljadu žena koje su imale sreću da im tumor nije bio zloćudan i da nisam morala ići na hemoterapije i prolaziti svakodnevno kroz pakao koje, nažalost, prolazi mnogo žena. Zato o ovome trebamo svi glasno progovoriti i biti podrška tim hrabrim ženama i majkama oboljelim od karcinoma bilo koje vrste.
Hvala ti Bože na svakom danu kad se probudim živa i zdrava. Hvala ti što sam još uz svoje kćerke, što sam opet sa svojim Nedimom i što se bavim poslom koji volim. Trudim se u svakoj svojoj predstavi i svim ulogama unijeti malo smijeha, vedrine i radost u duše i srca onih koji dođu sa svojim problemimai i da bar na trenutak zaborave na bolest, neimaštinu i tugu.
Autor: Remira Osmanović