U mom slučaju menja se samo intenzitet i mesto na telu gde me više/ manje boli. Sam bol je uvek prisutan. Ovih dana je to vrat.
Bol izgleda tako kao da vam neko uvrće užarene konopce po vratu i ramenu. (Ili gde već imate sreću da vas boli. Ponavljam, u mom slučaju, taj bol se nikada ne gasi, samo slabi. Ovih dana je ekstremno jak.
I ne želim da zamišljate, ne možete. Samo kažem.
Hronični bol nije moguće preživeti ali ga jeste moguće živeti svakog dana. Sigurna sam da nisam jedina koja sa tim postoji.
Sigurna sam i da sam, nažalost, jedna od retkih koja o tome priča.
Pričam jer mislim da ćutanjem o trpljenju jakih bolova samo podstičemo stigmu. Da potvrđujemo stereotipe da smo heroji unutar sebe. O tome mora da se priča, da bi oni koji osećaju slično znali da nas ima još. I da bi svi vi koji sa tim ne živite znali koliko je ponekad teško.
Kažem, ponekad.
Očigledno opstajem.
Mislim, zato jer mnogo volim ljude i život.
Ja nisam heroina. Ja sam neko ko u ovakvim danima želi samo da leži, plače, ili još bolje, da sasvim iščezne. Ne znam kako biste vi. Znam samo da je iskustvo hroničnog bola toliko jedinstveno i zahtevno, da ponekad jedino može da pomogne ostajanje u tome. I opstajanje.
Kad to prođe, međutim, valja skuvati kafu. Zvati ljude, smejati se, pisati, crtati.
Posle plakati. Tako u krug. Bude zabavno, posle nekog vremena. Ozbiljna sam.
Pre nego što procenite nekog na bilo koji način, razmislite koliko toga ne znate. Etikete su za odeću, ne za ljude, makar bile i pozitivne.
Volela bih da sam ranije naučila da nije sramota reći da te boli. Da nisi ti kriv/a. Da niko nije.
I volela bih da vam ne bude žao. Imam sebe za to, u pojedinim trenucima.
Niko nije bezbedan od hroničnih, bedak zdravstvenih stanja. Nemojte da mislite da sam bolja što izdržavam, ili da ste vi bolji jer vas je mimoišlo.
Ovo svima može da se dogodi. Bilo kada.
Ako tako bude, ne bojte se.
Samo napravite humor od toga.
Žurka je vrh.
Autorka: Lana Nikolić
Fotografija: Lana Nikolić
