„Muči me nešto…“
„Onda to izgovoriš. Lakše je nego li držati u sebi.“ , govorim mu dok cijedim narandže. Jutrom je vazda pun one mrzovolje zbog koje mi se sviđa. Sunce ga bezobrazno miluje po licu dok stoji pored prozora okrenut mi leđima.
„Koliko ih je koje si voljela?“
„Koga?“
„Muškaraca. Prije mene…“
„Ja ne volim nikoga.“
„Prestani da se zezaš!“
„Bila sam zaljubljena, možda ni to nisam. Milion puta sam izgovorila „volim te“ samo da bih čula ono „i ja tebe“. Ja sam sebičnjak. Kao i svi mi. Volimo samo da bismo voljeni bili.“
„Koliko ih je voljelo tebe?“
„Otkud znam! Ako su svi lagali kao što sam ja, kako da znam. Bolje me pitaj koliko njih me je učinilo sretnom!“
„To boli, jebote!“
Naslonio je glavu na staklo.
„Ali te muči i mučit će sve dok ti ne ispričam.“
Nisam pustila da odustane.
„Bilo ih je puno. I najdivnije je što pamtim svakog od njih… Ne znam od kojeg da počnem. Možda od jedne večeri kada sam se u kasne sate vraćala kući. Na semaforu nikako da se pojavi zeleno, a meni se od umora spava, bole me noge od visokih potpetica… I onda je stalo auto, a on mi je pokazao rukom da ne moram čekati zeleno. Prelazeći ispred auta, stavila sam prst na usne i u znak zahvalnosti poslala poljubac. Vidjela sam zadivljene osmijehe iz auta (jer ih je bilo dvojica, možda dvadesetogodišnjaci) koji su i meni izmamili jedan. Ne okrećući se znala sam da su i dalje gledali za mnom. A ja sam bila zadovoljna jer sam nekome na kraju noći izmamila osmijeh, a i taj neko meni.
Sjećam se i jednog riđobradog kojeg sam nesmotreno udarila kolicima u supermarketu. Pet minuta me kroz smijeh ubjeđivao da je dobro, dok sam se ja izvinjavala i insistirala da ode do hitne. Onda se pojavila žena koja je u njegova kolica ubacila pelene za bebe od dva mjeseca. On je rekao da je sve ok i produžili su dalje ostavivši me da tražim integralnu rižu. Okrenuo se par puta i nasmijali smo se jedno drugome.
Ili onaj koji je pobjegao od kiše i sakrio se tik do mene ispred izloga. Imao je frizuru kao kod pjevača iz grupe The Verve, vjerovatno student na nekoj akademiji. Mirno je čekao da prođe pljusak. Par puta smo naizmjenično pogledali jedno drugo. I onda se nasmijali gledajući na ulicu. Kada je prestala kiša otišli smo u različitim smjerovima.
Bilo ih je još, koji su me na tren učinili sretnom. Bez glume, nadanja, očekivanja, lažnog „volim te“ i onog „i ja tebe“, bez teatralnih završetaka i romantičnih početaka. Bez obaveze da ih se sjećam. ..“
„A ja?“
„Šta ti?“
„Šta sam ti ja? Činim li te ja sretnom?“
„Ti si jedini koji graniči sa fikcijom, a opet stane u ovu mrzovolju prve jutarnje kafe!“
Nasmješili smo se oboje, okrenuti leđima jedno drugome. Jutro je mirisalo na indian samer i narandže i u tom trenu kao da prije nikada ništa nije ni postojalo. Ni mi ni neke davne ljubavi ni slučajni trenuci sreće.
Autorica: Luna H. (blacksheep.rs)
