Šta planiraš da radiš kad porasteš?
-Da putujem.
-Mislila sam više, šta ćeš da radiš, da bi preživjela? Kakav ćeš život da živiš?
-Moram prvo da porastem, da bih znala da ti kažem.
-Dano, svi smo mi već veliki.
-Nismo, ja sam derište. Prekini da postavljaš komplikovana pitanja.
-Prekini da se zavlačiš iza tog crvenog zida. Zašto si tamo pobjegla?
-Zid je brana svemu za odrasle. Neću da pričam o tome!
Suštinski ono o čemu je pričala jeste: posao i preživljavanje. Navikavanje na rad koji ne voliš, ali možeš da ga upakuješ u neke rečenice o samopomoći, pa će početi samo od sebe da bude bolje. Nije odustajala da sve zavisi od nas samih, da treba samo pozitivno da razmišljamo i da će se stvari promijeniti. Da su prilike bezgranične, kosmos nam je naklonjen, prava riznica, samo su eto, ljudi ludi pa gledaju zid i ne vide merdevine. Tipična mantra vladajuće ideologije.
Čučala sam iza zida, dok je ona šetala pored keja. Na trenutak sam osjetila nemir. Zamislite tu stvarnost? Radiš posao koji prezireš, pri pomisli na kredite koje imaš da otplatiš, pomjere ti se svi organi u tijelu, nemaš snove, nemaš ideal, samo radiš i plaćaš račune. Utješiš se idiotskom mantrom “samo misli pozitivno i pozitivno se vraća, zamisli lamburdžinija ispred kuće i lamburdžini ima da se stvori.” Gutaš bromazepame kao bombone. Gutaš sve što bi rekao šefu. Onda te u četrdesetoj to ćutanje udari po srcu. Jer, lako je da lažeš sebe, hajde probaj da lažeš svoj organizam. Živiš Hakslijev “Vrli novi svet”. Živiš u trendu.
– Zid o kome pričaš ne može da sruši pozitivna misao, nego solidarnost i marširanje na ulici. Merdevine koje pominješ nisu na dohvat ruke, nego su zgrabljene od nekolicine.
-Djevojčice, budi svjesna, da posao revolucionara ne postoji. Proći će i tebe mladalački bunt.
-Time su se tješili i moji roditelji, a onda su shvatili da to pričaju od moje desete godine.
Nastavile smo da šetamo pored reke. Žuborenje mi je smirilo misli. Koliko jako život treba da te udari, da bi zgazio svoje snove? Koliko je tvoj san jak, da ga ne slomi život? Nekada je glavna ambicija koju možeš da imaš, da dišeš.
Da se sačuvaš od lijekova i od tegoba u grudima.
Da se skloniš od nemira.
Da se ne zarobiš u halapljivoj jurnjavi za uspjehom.
Da ti srce kuca, a da ne zaboli.
Uspjeh samo znači da si se uklopio. Nekada je bolje da se uspjeha sačuvaš.
Nekada je lijek za to da ne prihvatiš, da se izboriš. Sa sobom, pa sa svijetom. Poslije nekoliko minuta ćutanja, rekla sam joj da znam šta hoću od života i da ću time jedino da se bavim. A to je? Da budem srećna, da imam koga da zagrlim i da usput, možda, izvedem revoluciju.
Autorica: Nataša Elenkov
