Prvi dani januara doneli su mi praznične čestitke onih koji me ne poznaju baš najbolje, saučešće onih koji me poznaju malo bolje, i jedno veliko ništa od ljudi za koje sam mislila da me znaju u dušu. Od onih za koje bih ruku u vatru stavila, od onih za koje sam mislila da me nikad ne bi ostavili na cedilu, dobila sam ništa. Od onih za kojima sam večito kaskala ubeđena da imamo nešto neponovljivo, nešto što vredi – ništa.
Da se ne lažemo, možda sam i ja kriva. Jer nikad ništa ni od koga nisam ni tražila. Jer sam naivno mislila da ne moram da tražim. Da su neki ljudi jednostavno tu. Da se pitanja „Šta radiš?“ i „Kako si?“ postavljaju i kada iza njih ne stoji molba da se nešto za nekoga učini.
Ništa.
Znaš, jednog dana ove godine, kad ubedim sebe da oni koje volimo i oni koji nas vole nikad ne mogu samo nestati, rastrešću magični pepeo i razbudiću feniksa u sebi.
Proći ću pored njega i reći ću mu: „Nema veze“. Srešću se sa njom i šapnuću: „Nema veze.“ Pogledaću ih u oči i reći: „Samo sam mislila da smo prijatelji.“ I proći će. I zanos, i žrtvovanja, i dugo negovana laž da smo ikad bili više od pukih poznanika. Jer nikad nismo.
Znaš, tome je ona uvek pokušavala da me nauči.
– Boli me kurac. – rekla bi, tek tako, nasmejana i puna samopouzdanja sa pokrićem – Ne moraju ni da mi se jave, ni da mi pošalju poruku. A kamoli da dođu na kafu. Ne moraju, uopšte. Imam ja ko će da bude uz mene i bez njih. Ne trebaju mi foliranti.
Znaš, ona je kidala sve to što ja nikad nisam umela. Da stavi ljude tamo gde im je mesto. Da poštuje sebe više nego bilo koga drugog. Da ne da na sebe i da se ne vezuje za ljude koji to ne zaslužuju.
A onda je jednostavno rešila da ode pre nego što me je tu lekciju naučila do kraja…
Nije više mogla da izdrži ovde. Soba joj je postala tesna, a ljudi neiskreni, hladni i izveštačeni. Ona sama postala je preumorna za folirante.
– Nema veze. – rekla bi – Ne moraš ti nikom ništa da dokazuješ. Samo se skloni. Oni će shvatiti gde su grešili. A ako ne shvate, nisu zaslužili ni da te imaju u životu.
A onda se i ona sklonila i sve je postalo nebitno. Kalkulisane igre ko će kome da se javi, ko će da smisli bolji izgovor za nejavljanje, bilo čija (ne)zainteresovanost da te pita „kako si“… Sve se svelo samo na knedlu u grlu i mučninu. Na nesanicu i želju za begom.
Prvih dana januara, popunila sam neke formulare. Pitali su me zašto mislim da sam idealan kandidat. Zato što sam predobro upoznala ljude, rekla sam.
Zato što sam se previše puta opekla i naučila ko zaslužuje da se za njega opečeš, pomislila sam.
Zato što je ovde mnogo stvari koje su „preko veze“, a užasno je malo onih koje zaista imaju veze.
Zato što kad znaš da nekog možeš da zagrliš samo u mislima, kad znaš da je najbolje što možeš – da ga učiniš ponosnim, gde god da je, ništa drugo nema veze.
Zato što, ako čitaš ovo, a nisi me potražio ranije… ne treba da me tražiš ni sad. Jer zaista, sad više nema veze.
Autorica: Milica Stanisavljević (Black sheep)
