Ne mogu da spavam noćas nikako. Ima tri sata kako se vrtim po krevetu. Razmišljam.
Pokušavam se setiti imena svih nastavnika i profesora koji su mi ikad predavali. Moram nečim da se uspavam. Hemija noćas ne deluje.
Zapela sam kod nastavnice biologije u šestom osnovne, ali budući da sam šesti razred završila u tri škole i tri države, nije ni čudo što ne mogu da se setim. Odustajem i hvatam se telefona.
Skrolam po onom vražijem Instagramu kad odjednom mi iskoči reklama za neki salon venčanica. Ijaoooo, obožavam venčanice. Sad ću da pregledam sve fotografije. Ima ih preko 500. Idem redom. Haljine sve lepša od lepše. Penaste, pufnaste, čipkaste, jednostavne, komplikovane… ama dođe mi da svaku probam.
Negde posle sto pedesete fotografije stiže meni poruka u inboks na Instagramu. Rek’o ko li je sad u ova nedoba, ovde nema online statusa. Pogledam poruku: „Molim Vas da prestanete da lajkujete objave, telefon me obaveštava o svakom lajku, probudili ste mene, probudili ste mi decu, muž spominje u snu neke noževe i nečiju mater. Imajte obzira, tri sata su noću. Srdačan pozdrav. Salon venčanica“
Ajme meni, koji sam kreten. Odgovaram kulturno: “Ja Vam se zaista izvinjavam, ali Vaše venčanice su predivne, prosto ne znam za koju bih se odlučila. Da li za ovu sa suknjom od mnogo čipke ili za ovu sa čipkastim rukavima.“
Salon odgovara: „Molim Vas, može li to da sačeka do sutra, evo jednom rukom ljuljam dete da zaspi a drugom Vama odgovaram na poruke.“
Ajme majko, šta uradih! Pišem odgovor: “Evo sad ću Vam poslati sliku haljine koja mi se najviše dopada, pa da vidim imate li je u mojoj veličini. Jesam li Vam rekla da su Vam haljine predivne? Jesu li unikatne?“
Foto: Alex Nope / Shutterstock.com
Na brzinu skrinšotujem venčanicu od satena i čipke i pošaljem u novoj poruci. Posle par minuta stiže odgovor: “Sve haljine su unikatne. Za nas rade dva kreatora čiji su radovi izuzetno cenjeni. Aleksandra Dabetić Stefanović i Filip Šmerc.“
Auuu reko’, pa ne valja vam to nikako. Ova sa dva prezimena je garant neka pametnjakovićka i plus je udata. Ne može ona da kreira venčanice. To treba da rade neudate žene koje još uvek imaju iluziju da je brak bajka, da su mlade supruge princeze i da je u braku sve čisto, belo i nevino kao vaše haljine. A ovaj muškarac kreator vam je isto promašaj. Baš on zna šta se ženama sviđa i kako je to biti princeza.
Imate li vi veličinu za mene, znate, ja sam malko gabaritna, što b’ se reklo, ima me. I molim Vas, ovi vam modeli na slikama svi imaju silikonske grudi pa to samo stoji bez bretela. Znate, moje su prirodne pa povelike, meni stvarno trebaju bretele ili haljina sa rukavima.
Salon odgovara: „Haljina koja Vas interesuje košta 48000 dinara, bez prepravki. Pošto Vam se toliko sviđaju naše haljine, dobićete popust od 3000 dinara, pa će tada iznositi 45000 dinara. I prepravke su gratis. Laku noć!“
Auuuu, rek’o, pa što je to toliko skupo? Mora da je to smislila ona sa dva prezimena, takve su zajebane do koske. Evo, može li ovako: da poskidate sa haljine te cirkone i da skratite šlep da ne pometem sve oko sebe u radijusu od dva metra, ali da cena bude niža za još 5000 dinara?
Salon ekspresno ispali: “Korekcije cene nisu više moguće. Za kada Vam treba haljina, kada se udajete?“
Au, jebote! Ja zaboravila da sam već udata!
Ah, da… Blokirali su me…
Izvor: Vesna Duvnjak – Veštica bez metle
