Nakon nekoliko iscrpljujućih dana za bebu, a i za mene, ležimo u bolničkom krevetu, on spava, nadoknađuje odmor, a meni pogled luta kroz prozor.
PIŠE: Zineta Mutapčić
Nedostaje mi Mak, nedostaje mi muž, nedostaje mi Nana, nedostaje mi naš veliki krevet… Ovdje su i dani i noći prožeti bebinim plačom. Svaka soba ima barem po jednu bebu koja neutješno plače satima. I Džema je bio takav na početku terapije, pa kad god dođe nova mama i počne se vrpoljiti, brinuti i nervirati što ne može da umiri bebu, govorim joj da samo se naoruža strpljenjem, da to mora proći, da lijek čini svoje.
Navikneš kroz nekoliko dana na taj plač i tu buku, registruješ ga, ali te odjednom više ne smeta. I oduvijek sam se pitala kako sestre i ljekari mogu da funkcionišu u toj buci. Jednostavno navikneš.
I nagledaš se svega.
I čuješ svakojakih priča, teških i tužnih uglavnom.
Pa budeš sretan što kod tvog djeteta nije ništa ozbiljnije, iako umireš od brige sa svakom posjetom ljekaru. I dok tako ležim, posmatram malu Valentinu kako trčkara hodnicima, odabire sebi s kim će komunicirati, a s kim ne. Pa čujem ljekare kako ih duša boli jer, sve i da joj transplatiraju bubrege, čitav život mora nositi kateter jer su joj bubrežni kanali toliko oštećeni da ne mogu da funkcionišu.
Malo priđem i malenoj Nihadi, djevojčici sa cerebralnom paralizom koja ne skida osmijeh s lica. Sama je tu, nema nikog da bude s njom pa ovisi o sestrama koje joj priđu da je nahrane, presvuku, malo progovore onda kad uhvate vremena. Samo leži u krevetiću, zatvorena i posmatra oko sebe. Kad joj prinese Džemu baš se obraduje. Poklonili smo joj medu kojeg je nekako uspjela rukicama da drži uz sebe.
Čujem toliko krikova dječice koji znaju da pričaju „nedaj me mama, nemoj me teto…“
Posmatram bebice oko sebe, izbodene po rukama i nogama jer su njihove vene tako malene da ne mogu da podnesu intravenozne terapije koje im se daju.
I tako posmatram kroz prozor, smjenjuju se sunce, oblaci, kiša i poneka pahulja snijega. Krošnje drveća se njih od vjetra, a on kao da donosi miris neke nostalgije koja se uvuče kroz prozor otvoren na kipu. Prisjetim se onih bezbrižnih dana rane mladosti, kad je bilo bitno da ne propustimo neki dernek, da makar vidimo onu figuru i onaj lik osobe koja nam se sviđa i svaki put se ponadamo da ćemo imati priliku proćaskati, poljubiti se, pa onih nedjelja kad smo mahmurali od groznice subotnje večeri u Pubu i cijeli dan provodili pred kompjuterom gledajući po nekoliko sezona serije How I met your mother, pa onih after work pića petkom, onih šetnji po Vilsonovom, pivom u Titi, piknikom na Vrelu Bosne, vikenda kod prijatelja u drugom gradu…
Prisjetim se svih tih divnih ljudi s kojima sam se družila godinama, u glavi čujem smijeh i pjesmu, pa se ponekad dopisujemo prisjećajuću se nekih lijepih momenata. I tada smo brinuli brige, bile su velike za ta doba ali sad su tako smiješe i bezazlene.
Zaista svako doba života nosi neke nove priče, neke nove ljude, neka nova dešavanja. Svakom Novom godinom odrastamo i sazrijevamo sve više. I taman kad pomisliš da si naučio šta je život, on ti ispredaje neku novu lekciju i izvede te na ispit. Ispituje tvoje strpljenje, tvoje reakcije, tvoja mišljenja, tvoje stavove, tvoje strahove, tvoje prihvatanje, tvoju ljudskost i tvoj karakter. I sam Bog zna koliko ćemo ih položiti, a koliko pasti, ali barem sam naučila da se zaista uči čitav život. Da on nije jedna linija koja ima krajnji cilj koji se postigne i to je to.
Ciljevi se pomiču, prioriteti mijenjaju. Kažu da ga treba živjeti tako što ćeš stalno praviti nove uspomene, a ne sjećati se nekih davnih. Ja kažem da zapravo te davne lijepe uspomene daju snagu onda kad misliš da si dotakao dno i da ne možeš dalje. Zapravo ti pokažu da će i sve ovo ružno što se dešava proći i da si jedna jaka osoba koja sve to podnosi i dalje nosi osmijeh na licu.
Jer, koliko god to bio klišej, zaista sve će proći, i da uvijek ima gore od goreg, i u redu je da se ponekad bojiš, da si umoran, da poželiš pobjeći, da se preispituješ. Ali tada se osvrneš oko sebe, shvatiš da ipak imaš razloga biti sretan i da, ma koliko se to činilo nemogućim, biće bolje.
A do tada pogledaj kroz prozor, prisjeti se nekih lijepih trenutaka, javi se starim prijateljima iz ludih dana, malo prikunjaj, duboko udahni i reci, sve je ovo život i svako iskustvo vrijedi!
