Plašite li se vi? Ja stalno i svega. Da se ne razbolimo, da ne ostanemo bez posla, šta ću ako nešto na poslu pogrešim, šta ću ako neko omalovažavanje ne budem mogla oćutati, hoću li se ikad više zaljubiti da mi kolena klecaju, hoće li me iko voleti da mu klecaju kolena, postoji li to uopšte, hoću li zauvek raditi posao koji ne volim, hoću li se utopiti u moru mediokriteta ista kao i oni?!
Hoću li, smem li, samo da to ne bude… Prokletstvo je kad vidiš i prepoznaješ loše, kad ne možeš svariti primitivizam, kad čuješ zavist i omalovažavanje kad god se dese, kad te nepravde i prema tebi i prema drugima stvarno, izistinski vređaju i remete a živiš sad, kad je sve to najgore u naponu snage. A još je groznije kad sve to takvo vidiš i doživljavaš, a usta ti strahom od svega gore navedenog, zatvorena. Odlučiš se za mikrosvet, sakriješ se u knjigama i filmovima, gledaš serije i živiš imaginarne živote. Ne živiš i ne učestvuješ. Od straha. I kad moraš, igraš se kako ti nije prirodno jer misliš da moraš tako.
Ali dese se dani, kad u nedeljnoj dokolici, npr, pogledaš Nedeljom U2, gost Martina Mlinarević. Svet dobije malo boje, razvedri se najednom. Bokte, ima i takvih ljudi još. Bez straha i zadrške. Pratim je na facebook-u i redovno otplačem uz njezine tekstove i smejem se inteligentnim i duhovitim opaskama. Mislim danas, dok je slušam kako priča, treba je BiH zaštititi kao retkost, iskrenu, neposrednu i otvorenu. Nema za Martinu ni tabua ni ’’ne priča se o tome za kamere i novine’’, sve je transparentno. Priča žena i o politici i o bolesti i o familiji i o sebi kao da ćaska s najboljom prijateljicom, u privatnosti svoje kuće, bez kočnica i lažnih obzirnosti.
Razmišljam kako je nemerljiva snaga potrebna da se bude toliko otvoren javno, u tako rovitom i osetljivom trenutku u životu, pa iako će hiljade srca i virtuelnih i pravih, opipljivih, zagrljaja stići ka tebi, biće i onih mahalskih dušebrižnika što će te ’’pljunuti’’ a strele bole, moraju da bole, kakvi god da su ti štitovi. Moraš biti poseban baš. Moraš biti kao Martina. Ili samo iskren, jednostavan i svoj?
I razmišljam još, kako bi izgledalo da ovi uplašeni s početka priče odluče da im je dosta tog mišijeg života i da se, za promenu, igraju po svojim pravilima, da za promenu reaguju na nepravde bez obzira kome se zameraju, da zovu stvari pravim imenima, bez eufemizama, da se primitivcima i mediokritetima kaže otvoreno šta se o njima misli. Kako bi izgledalo kad bi ovi uplašeni s početka priče bili kao Martina Mlinarević?!
Pročitala sam i Huzur baš nedavno. Mama došla iz Mostara i donela mi knjigu. U Beogradu nema da se kupi, a šteta, voleo bi je Beograd. Pročitala sam je za jedan dan, smejući se i plačući naizmenično, kao i uvek kad njeno nešto čitam. Ima knjiga koje vas dotaknu lepotom radnje i kompleksnošću likova, neke bogatstvom jezika, neke informacijama koje sadrže a niste ih znali, a neke odživite kao da ste i sami akter priče. Neke su vaše od početka do kraja, svako slovo možete potpisati. Za mene, Huzur je ta. Koreni mi se uzburkali, sve vuče kući u Hercegovinu, sve vuče sebi.
’’I sebe još imaš vremena pustiti.
Od sebe spasiti.
Krpelje očistiti.
Imaš.’’
Prim.aut. Fotografija preuzeta sa Martininog fb post-a; citat iz knjige ’’Huzur’’
Izvor: buka.com / Klavdija
