Naravno da se i ja sećam svega. Tvojih pogleda na meni. Tvojih pogleda koji su uvek bili isti. Bilo da sam u elegantnoj dugoj haljini poput one sa apsolventske večeri, trenerci i širokoj majici ili bez odeće na sebi, tvoji pogledi su uvek govorili da izgledam savršeno baš takva kakva jesam. Uvek si me gledao kao prvog puta. Iznenađeno i očarano, sa srećom i tugom u očima istovremeno. Sećam se te junske noći kada smo zaspali zagrljeni. Ne znam da li znaš, ali do danas, to je najlepša noć u mom životu. Čak i ne želim da je zaboravim. Još uvek spavam sa onim malim medvedićem i ponekad nosim lančić sa priveskom u obliku srca. Da lakše podnesem sve što život donosi.
U kom trenutku stvarno prestaje detinjstvo? Da li onda kad napunimo 18? Ili kad završimo fakultet? Ili možda u onom trenutku kad pomislimo da moramo da igramo po pravilima života kako ne bismo jednostavno „ispali“ ? Možda onda kada nas ubede da to što smo odrasli i odgovorni ljudi znači da moramo da brinemo o drugima zaboravljajući na sebe? Znam da ti ne misliš da više nemamo prava da sanjamo samo zbog toga što smo odrasli…
Otišla sam u drugi grad i nastavila da ti pišem pesme. Živim sasvim drugačije, ali u glavi i srcu potpuno isto kao pre. A zaista nisam neodgovorna. Sve radim „kako treba“. Ali, bez tebe. Svake večeri pomislim na tebe i poželim ti u sebi ‘laku noć’ .
Sećanja su često jedino što čoveka raduje u sadašnjosti. Nije da više ne znamo da se radujemo, samo nam se čini da nemamo čemu. Nije da ne želimo da se smejemo, ali želimo samo onda kada je iskreno, dečje, iz srca. I nismo ni loši ni dobri ljudi. Samo smo se izgubili. Pronašli, pa ubrzo izgubili. I to ne mogu da razumeju oni koji nikada nisu morali da se rastanu.
Važno mi je samo da znaš da te ne krivim. Znam da u tom trenutku nije moglo drugačije. Znam da se sećaš. Znaš da se sećam. Još čuvam malo nade za nas. Neka sećanja su dobra. Jer, ako bih zaboravila tebe, zaboravila bih i sebe tada. Zaboravila bih dane kada sam najlepše sanjala i noći kada sam najlepše bila budna. Zaboravila bih dete u sebi.
Ja samo želim jedno: da nam se (više) nikada ne dogodi trenutak kad prestaje detinjstvo…”
Izvor: zensketajne.rs
