Je li poslije “kako si?” krenete odmah da pričate kako ste vi?
Da li se brinete samo u trenucima dokolice, u pauzama izmedju dvije aktivnosti, u momentima kad za to imate vremena, a ništa pametnije nemate?
Da li vaša briga ostane na opštim mjestima ili nešto i uradite tim povodom?
Da li kažete “javi se kad stigneš” pa i zaboravite da je trebalo odnekud da stigne?
Da li na “ma ne treba ništa” jedva dočekate da ne treba ili smislite šta bi moglo trebati?
Kako vi volite one koje kažete da volite?
Teoretski ili praktično?
Napisano ili obavljeno?
Povremeno ili 24/7?
Da li biste zbog onih koje volite, zbog onih za koje brinete otkazali, pomjerili, promijenili, dali, ne pomislili nikad da ste dali, ne očekivali nikad ništa nikad ništa nikad ništa zauzvrat?
Da li biste neki komad sebe, vremena, dobiti, prilika, sreće, bilo čega, dali bez da dva put razmislite?
Da li biste i dalje razmišljali o tome šta je vama ta osoba uradila i kako je vama u svemu tome ili biste ipak sve što možete pa i malo vište uradili jer volite?
Da je voljeti lako, volio bi svakog svako.
Piše: Brankica Raković
Izvor: lolamagazin
