On je bio sin jedinac. Ne jedinac, već sin jedinac plus tri sestre. Dugo čekano muško dijete. Njemu su mama i tata zidali kuću, kupili kola, za njega su se, što se ono kaže, mučili. Al’ tu da ostane. Nigdje da ne mrdne. Tako je, držeći se za majčinu suknju i očeve principe, stigao do tridesete – a u džepovima ništa. Samo prazne šake i diploma. Ni dan radnog staža. On je htio da radi u struci. Pa što je učio tolike godine?! Al’ ni od posla, ni od struke nije bilo ničeg. Pa su mama i tata bili tu za sina.
– Sve je super, samo da nam se ti oženiš – govorila je majka.
– A nećeš valjda da radiš za neku crkavicu sa fakultetskom diplomom! Naći će se već neki posao! – govorio je otac.
– Ja ću da se preselim u Njemačku. – rekla mu je djevojka.
Ona je bila iz radničke porodice. S fakultetom je konobarisala i čistila stanove po Beogradu. Crkavica ili ne crkavica, radila je i čekala da se taj „pravi“ posao desi. Godinama su se sastajali po parkovima, u njenoj domskoj sobi i tek ponekad kod njega kad nisu tu ćale i keva.
– Možeš ti i bolje od one. – govorila je majka.
– Znam ja šta je mladost, al’ ne treba ti s prvom da se zarobiš. – govorio je otac.
– Ja sam ozbiljna, selim se. – ponovila je jednog dana.
On je mislio da je sve šala i da je isuviše glupo da iz njegovog života ode jedina osoba koja mu nikad nije solila pamet. Zato je odugovlačio, ne čineći ništa. Nije pronašao posao, nije je prosio, nije je pitao kako ide učenje njemačkog. Ništa.
Tako se i zatekao na praznoj autobuskoj stanici u 1h ujutro. Svi su već ušli u autobus, samo je ona stajala i gledala ga u oči.
– Znaš, prije sto godina ovo bi bilo nemoguće. Ti ne bi mogla da me ostaviš i odeš.
– A šta bi bilo? Ostala bih da ti rađam musavu i slinavu djecu? Siromahe!
– Ne, ja bih bio taj koji ide da zaradi dok me čekaš. Naša djeca nikad ne bi bila siromašna. Ne dok nas imaju.
– Pa što onda ne kreneš sa mnom?
– Neću da mi rađaš Njemce. Hoću da ostanemo zajedno ovdje.
– A od čega ćeš da hraniš djecu ovdje? – pitala ga je rezignirano i ušla u autobus.
Poznajem momka koji je pustio svoju ljubav samu u svijet. On nikad zbog toga nije plakao da mu ne bi rekli da je šonja. Nikad nije pričao o njoj nikome. I svi su mislili da se ne ženi zato što baš nju čeka. Jer ona mora da se vrati.
Ali ona se nije vratila.
Jednom je čula priču: oženio se, zaposlio, odselio. Izborio se za tu neku drugu. Onu što mu je rodila dvoje djece. Kažu, nikad nisu bili ni musavi, ni slinavi. Djeca k’o djeca. Poderanih koljena i nasmijanih lica. Ličila su na majku. Od oca su naslijedila hrabrost.
Jer treba biti hrabar i pustiti svoju ljubav samu u svijet.
Od te hrabrosti ostane kusur. Dovoljan da proživiš život bez one koju voliš.
Autorica: Srbijanka Stanković (Blacksheep.rs)
