Piše: Amra Mujkanović
Sretoh nedavno jednu predivnu mladu ženu koja mi je ispričala svoju priču o sukobu sa bolešću 21.vijeka, karcinomu dojke. Reče mi nešto na šta nisam mogla ostati imuna. Preživjevši tog opakog i nemilosrdnog gada, imala je ideju osnovati udruženje žena koje su pretrpjele isto.
Međutim, naišla je na otpor jer je drugih bilo sramota pričati o tome. Sramota ih da njihova čaršija sazna da su bile ili su bolesne. Te riječi su odjeknule u mojim ušima i pokrenule nesvakidašnji revolt u meni! Jesmo li mi svjesni šta nama ovaj mentalitet radi?
U doba kada se borimo za ravnopravnost, u doba kada je glas žene glasan i prodoran, mi osjećamo sramotu zbog bolesti. Sjetih se svoje nene koja je vazda govorila “Šuti, sine, čut’ će ko! Šuti, čut’ će komšije!”
Moja nena od koje ranije nisam saznala koje bolesti je prebolovala jer, aman Amra radoznala, o tome se ne priča. Sve dok moja huja nije nadjačala tu bespotrebnu tišinu. Neno, i komšije imaju belaje. Baš zato što ne pričamo o tome, belaja je sve više, bolesnih bolnice krcate, tuga sve češća.
Divan li je stid! Divan li je onaj stid koji nas čuva od nemorala i onaj koji čine međuljudske odnose zdravijima i boljima. Ali u bolesti stida nema! Kako smo naučile da je šutnja zlato, mi se baš opustismo. Šutimo u patnji, u neimaštini, u bijedi. Šutimo dok za nas pričaju nesposobni. Šutimo jer smo navikle tihe biti.
Koliko majki i nena/baka u određenim godinama konstantno govore “moje je prošlo”. Nije!
Zato smo mi tu, vaše kćerke i unuke, da učinimo vašu starost što rahatnijom i ljepšom! Mi ćemo se družiti sa vama, mi ćemo formirati udruženja za vas. Mi, jer smo dužne i jer ste vi to zaslužile! Naše heroje ne gledamo na televiziji, naši heroji su u našim kućama i našim porodicama. Zato nam, molim vas, ne govorite da budemo tihe, jer nas je tišina umorila..
