Piše: Milica Vučković
Verujem da se svi sećamo kraja devedesetih i početka dvehiljaditih kada su nas, nakon relativnog finansijskog oporavka balkanskih zemalja, preplavile reklame potrošačkog sadržaja, a jedan od najčuvenijih slogana bio je “top-šop: kupovina iz fotelje”.
Budući da su klasični osvajački ratovi postali passé (nažalost ne u svim zemljama sveta), ovaj zaostali periferni deo Evrope koji zovemo Balkanom, našao se na udaru najsurovijeg osvajača ikada – kapitalizma.
Na kakvu-takvu sigurnost i oslonac države koju su neke prethodne generacije uživale moglo je da se zaboravi, najdnom smo svi morali da postanemo upregnuti u jedan veliki rov, bez izuzetka i razlikama u godinamai polovima.
Paralelno, rastao je i ovaj današnji oblik feminizma, kao jedan instrument kapitalizmu, gde su žene napokon uspele da pobegnu od dosadašnjih predrasuda i pozicija svoga pola: žene više nisu udavače, domaćice, kuvarice, žene su do te mere ravnopravne da ne samo da ne postoji neka škola ili univerzitet koji ne pohađa određeni broj žena, čak su na nekim fakultetima danas u većini (farmacija, arhitektura) nego što danas više ne postoji zanimanje koje je isključivo muško. Žene su doktorke, matematičarke, psihološkinje, filozofkinje, pekarke, upravljaju vozilima javnog saobraćaja.
Žene su, to je napokon neko shvatio i dobro iskoristio, odaniji ratnici, verniji i vredniji borci. Imaju isto radno vreme, danas je izvesno da će im isto godina staža trebati da odu u penziju. U privatnim firmama, žene dobijaju otkaz kada ostanu trudne, ili u najboljem slučaju se vraćaju na posao svega par meseci nakon porođaja.
Shodno tome, zapažam jedan određeni fenomen. Kada se top-shop pojavio, reklame koje su se svakodnevno vrtele na televiziji bile su, većinski, o šerpama i loncima, kolač u tiganju, i ostale kuhinjske alatke koju su skoro uvek reklamirale žene, jer se podrazumevalo da je žena ta koja je kod kuće pored uključenog televizora.
Foto: rogistok / Shutterstock.com
Jedini proizvod kojeg se sećam a da je bio namenjen muškarcima, bio je anti-hrčko – parče plastike koje je žena sa reklame gurala svom mužu u nos pred spavanje, i kontur jastuk na koji je on potom legao, dok ona sa osmehom izgovara: “Od kako moj muž spava na njemu, on više ne hrče”. Znajući veliki broj parova koji imaju problem sa hrkanjem jače polovine, gospodin sa reklame eventualno nije hrkao tu noć samo ako se taj dan nekim čudom nije prejeo, ali, to po strani.
Danas, kada žena više nije klasična žena kojoj muž kupuje oklagiju i kecelju za Osmi mart, sve je manje sličnih reklama na top-šopu. Proizvodi za žene sveli su se na nekakve steznike i anti-celulit kreme, jer se podrazumeva da žena nema kad da se na neki drugi način bavi sobom. Ono što se neminovno primeti, značajno je porastao broj proizvoda za muškarce: raznorazne sprave za vežbanje, kotur za trbušnjake, simulator za veslanje, mimo fitnesa, trimer za dlake u nosu, trimer za bradu, gel koji progušćuje kosu…
Jasno je da sam primer top-šopa iskoristila da se malo našalim i razonodim, ali sam zapravo i zaista pokušala da napravim uvod za jednu ozbiljniju stvar koju u svojoj okolini danas sve više primećuem.
Naime, šalu na stranu, žene u današnjem društvu rade kao konji. One su emancipovane, one su snažne, one prihvataju tu poziciju sebe, svim silama bežeći od sputanosti i neravnopravnosti u kojoj su generacije žena pre njih morale da žive.
Pričajući sa jednom ženom koja je psiholog i radi u inostranstvu, i drugom ženom koja je ginekolog i pola života je bila načelnica ginekološke klinike, zvanična je statistika da žene danas sve više i sve češće boluju od hormonalnih disfunkcija, problema sa žlezdama i generalno problema sa zdravljem. Vantelesna oplodnja postala je normalan i sve češći način začeća.
Foto: curiosity / Shutterstock.com
Žene su iscrpljenje i danas više nego ikada eksploatisane, sve u ime emancipovanosti i ravnopravnosti.
Desilo se jednom, u Crnoj Gori, neki predeo imao je problem sa zmijama. Zato su meštani doneli određeni broj mungosa, ne bi li se rešili zmija. Zmije su bile istrebljene, ali ono što nisu očekivali je da ih je preplavio broj miševa kojima su se zmije hranile, i čitav eko-sistem je bio narušen.
Po prirodi stvari, ako jednu vrstu istrebite, druga se namnoži. Ono što je počelo da se dešava u današnjem društvu je upravo to – sve je manje žena domaćica i “udavača”, žene su danas vredne, radne i emancipovane. Ono što sam primetila kod takvih žena iz svoje okoline, sve više njih završava u odnosu sa muškarcima-udavačama, jedna nova sorta koja preti da preplavi naše predele.
Pozivajući se na sve svoje pretke koji su na ovim prostorima ginuli, radili, kopali rudnike i život ostavljali negde tamo zarad nekih nas, dakle ti muškarci danas nalaze teorijsko utemeljenje da – ne rade ništa. Silom prilika su najčešće levo orijentisani, još češće komunisti.
Kapitalizam nije poredak u kojem oni sebe vide, i zato, zalažući se za komunizam i za jednakost svih, zapravo samo prave prostor za sebe i opravdanje za svoj nerad. Jer danas, niko od rada nije pošteđen, osim naslednika komunističke imovine koja im se restitucijom vraća, i muškaraca koji se udaju za emancipovane žene.
