Jačer mi drugarica, listajući storije na Instagramu (živimo u 2018. – kako da prođe dan bez čekiranja storija, jer mahala je mahala, a mora se znati šta ko radi…), reče: “Pa, svi danas postavljaju za Kapiju. Meni je to glupo.”
Samo sam ostala zatečena na tu izjavu, skamenih se i ne odgovorih ništa.
U znak poštovanja 71 duše koja ja tad otišla. One žive mir, a bilo šta što bih joj rekla znači podizanje tenzija, kršenje tišine, buđenje te 71 duše, koja je zaspala 25. maja 1995. Zato prešutih.
Žalosno je da je Kapija nekome “glupa”. Tužno je ne poštovati tuzlansku mladost koja nikad ne ostvari svoje snove, svoje ciljeve i ne dotače vrhove koje sebi zacrta.
Ni ja nisam bila “ni u planu” te ‘95., ne znam šta je rat jer sam rođena nakon završetka istog… Ali to nisu argumenti da kažemo da je Kapija “glupa”. To nisu argumenti da ne šutimo u 20:55.
To nisu argumenti da zaboravimo, da pustimo da kiša spere tragove tog strašnog zločina.
