Sigurno ne postoji čovjek koji u životu nije imao posla s majstorima; od onih koji upropaste sve čega se dotaknu, pa do onih koje kujemo u zvijezde.
Al’ kad jedan majstor, pritom ovo nije atak na profesiju, već samo na karakterne crte dotičnog, uspije da sjebe kvar, dakle, da pokvari ono zbog čega je pozvan da bude od koristi i nešto, dakle, popravi, pa ti plus to još i psihičko stanje uspije razvući od očaja, preko zbunjenosti i revolta do opšteg ludila, onda samo mogu da kažem: Alal vjera, majstore!
Sve je počelo bezazlenim kvarom tokom pranja ture šarenog veša. Pred kraj čujem kako nešto žulja i škripi, jedva nekako završi, ja već premrla od straha šta ću naći kad zavirim u bubanj. Perem sve dječije trenerke i majice, ako se šta sjebalo, moraće u vrtić go ili u nečemu mom.
Sve je na broju, osim jedne čarape, al’ tu je i neka prašina, tako to bar meni izgleda, pa zaključujem da je volšebno nestala čarapa nestala zauvijek i ostavila za sobom trag na vešu, ali i stroju. Zvala sam nekoliko mjeseci ranije majsora da mijenja gumu na mašini, pa opet okrećem njegov broj.
Prvi put kad je došao, u zgradu do ove u kojoj je za moje pare gostovao i ovaj, drugi put, me ispitao od Kulina bana do današnjih dana. Tada sam bila novopečena raspuštenica, zašto da sad smišljam neki drugi izraz, kad svi ovdje odlično poznaju i još bolje ga upotrebljavaju, pa smo majstora za veš mašinu dočekali sin i ja. Ubrzo se ispostavilo da je on i profesor, psihijatar, logoped, matematičar, da je stručnjak za hortikulturu i vodonstalater i onaj što ide od vrata do vrata tokom popisa, jer mi je održao ubrzan kurs iz vaspitanja, objasnio koliko riječi moje dijete u ovom periodu treba da zna izgovoriti, kao i da ga poduči koliko je jedan plus dva, pa malo me posavjetovao o zalivanju biljaka, gdje je najbolje mjesto za drvo života, nešto je tu ispričao i o sifonu, ne o sisama, ja sam tu pero laka kategorija, plus odakle sam, koliko imam godina, a dijete, gdje radim, kako ide, koliko mogu pojesti.
Odgovarala sam, mučenica, na ta njegova krajnje umjesna pitanja, jer sam bila psihofizički labilna, a i gumu na bubnju još uvijek nije bio promijenio, pa sam ocijenila da je bolje da prećutim. O kako sam bila u zabludi.
Nekoliko mjeseci kasnije, dakle, čarapa je odradila svoje i majstor je ponovo tu. Iako sam ga ubjeđivala da mašina dobro prima i ispušta vodu, on mijenja pumpu, jer, kaže, malo hoće, malo neće. Mada sad ova priča baš zvuči kao neki trećerazredni pornić – sama žena, čeka cijeli dan, dolazi majstor za veš mašinu, od svega toga je, kad je otišao, bio samo osjećaj da me tu neko jeb.. Upalim ja mašinu, sutradan, jer je tako preporučio, ono još grđe žulja i škripi.
Tu počinje moja golgota. Dolazio je prvo za tri dana, pa za pet, pa kad sam nazvala da vidim jel normalan, jer mi je sad već stanje počelo da se mijenja od očaja, preko zbunjenosti do histerije, i da me ne interesuje koliko je zauzet, jer mašina, koju je popravio tako što sam podobro platila da radi, radi al’ još gore. Kad sam peti dan nazvala uz prijetnju da će osvanuti na naslovnoj strani svih novina, a kako me je ranije pitao gdje radim znao je da je to moguće, iako nije, jer ko bi na prvu stranu razapeo moju priču o majstoru za veš mašinu, dolazi napokon da popravi ono što je majstorski pokvario.
Kopa li kopa frajer u kupatilu i sve izgleda da će biti u redu dok mi ne postavi pitanje: “A jel tvoj muž nije bio kod kuće ni kad sam ja ono prošli put dolazio?” Nastavlja: “Jel vi to ne živite zajedno?” Tu nije kraj: “Nije to baš najbolje, al’ šta da se radi, ako ne ide, ne ide” Ja sad već počinjem da mislim da me ovdje neko zajebava i da je ovaj poslan da kvari sve redom i da me tlači. Nastavlja majstor: “Ček, ček, pa ti ono bi u stanu tamo u drugoj zgradi?” “Pa nije ti baš pametno da budeš podstanar, možeš malo para dodati mjesečno, pa dići kredit i kupiti stan, mislim, ostaće sutra i tvom djetetu” Za kraj dodaje: “Al’, dobro, možda se i udaš drugi put, al’ bilo bi bolje da sad gledaš da ima stan pa da se fino skućiš.”
Jel treba nacrtati koliko je ovo neotesano? Jel potrebno uopšte drobiti o tome otkud pravo jednom jeb… majstoru, ponavljam, ovo nije atak na profesiju, već na ljudsku drskost da propituješ, sjetuješ i mrcvariš nekoga ko ti plaća da popraviš nešto za šta si, navodno, sposoban, i da to radiš ćutke, a ne da zadireš u nečiju privatnost, koja je, eto, tabloidna, ali nikako tuđa i javna stvar. Jel zna iko ko je slična reinkarnacija ovog majstora za sve, osim za svoj posao, da kad te neko nazove da dođeš i iščupaš čarapu koja je napravila havariju, to znači da dođeš i uradiš upravo to, bez da mu uzimaš krvna zrnca, skeniraš mozak, radiš amniocentezu, odrađuješ otisak prsta, promjer glave, lobotomiju, praviš rascjep duše i otvorenu operaciju srca? Pa, dokle?
I dokle da svaki samoprozvani majstor, koji se slučajno obreo na mjestu zločina, treba da postavi svaku ženu koju je tu zatekao na njeno, a neko njegovo mjesto? Da joj objasni šta i kako bez muškarca, bez stana, sa nedovoljnom platom? I otkud on i svi kao on znaju kome treba muž, vlastiti stan ili veća plata, da li je sve to što sam mu rekla samo stvar kurtoazije ili je ta neka moja priča mnogo ljepša, ili bolnija? Šta da mu kažu one žene koje je muž brutalno tukao, šta da mu odgovore one kojima je druga stambena opcija Sigurna kuća, one koje žive od tuđe pomoći ili rade za neku bijednu dnevnicu?
Ili one koje ne žele muža, a žele dijete? Ili one koje bi sve to da imaju, al, eto, ne ide. Ili one koji bi da sve to nemaju, al, eto, ide. Neka muška figurina bi bila dovoljna da izbjegneš sve te neugodnosti, neki muški pokušaj koji će samo poslužiti da se vidi da tu, u kući ima muškarac? S njim ti ne bi masno naplaćivao svoje neznanje, svoju nekulturu i svoju bahatost?!
Ili šta, treba uvesti rentamišić, pa kad dolazi neko pred kim “treba” da pokažeš kako nisi usamljena, ožalošćena i nesposobna žena, da mu vrata otvori dvometražna nakupina aminokiselina? A tad bi majstor ćutao, znam da bi. I gledao bi samo u taj bubanj i kao klasično bezmudo stvorenje pričao o lijepom vremenu, a ne o tuđem životu.
Rješenje je jednostavno – ili naučiti da popravljaš sve po kući ili da popravljaš sebe, jer druge je, očito, nemoguće. Pa kad taj neki majstor sljedeći put započne Kviskoteku, odmah ga diskvalifikuj, dok još nije stigao do igre Bliski susreti. Pa nećeš, majčin sine majstore, kvariti mašinu za desetine maraka i hvatati nikoga tu za gušu svojim pitanjima. Biti kulturan je jedno, al biti kulturan se može samo sa kulturnima. Za ovog majstora i njegove pajtose se ne treba truditi ostaviti utisak one što je pročitala hiljadu knjiga. Samo mu priprijetiti naslovnom stranom, ne platiti kad dođe da popravi svoj kvar, jer je imao priliku da prvi put pokaže raskoš svog talenta i zalupiti mu vrata dok na pragu pokušava da objasni kako je onaj kvar od neki dan bio druge vrste, pa je ovo danas ipak… cijena… više posla…
Ode majstor poderan k'o čarapa.
Autorica: Jelena Pralica (Lola magazin)
