Dragi Djeda Mraze,
ne znam da li sam bila dobra ove godine. Ne znam ni koliko ti trenuci u kojima sam bila dobra utiču na izbor poklona koji bi mi eventualno spustio kroz dimnjak i ostavio pored jelke.
Znaš i sam da i ove godine nemam dimnjak i jelku.
Znaš i sam šta meni prava jelka i pravi ljudi oko nje znače.
Da ne podnosim plastiku i fejk rasvjetu. Da mislim da je tužna tona rasvjete, ukoliko ništa ne svjetluca iz tvoje unutrašnjosti. Da je tužno ako sve radiš zbog nekog poklona na kraju godine, a ne zbog sebe i ljudi koje su uz tebe i sa tobom.
Znaš i da su svi oboljeli zbog hroničnog nedostatka ljubavi. Ne znam da li se o nekom drugom osjećanju toliko piše, a da se ujedno njime toliko malo vlada. I da se razumijemo, vladanje je užasno smiješna riječ, ali trenutno sam toliko umorna, da me mrzi da tražim sinonim. U ostalom, ti si Djeda Mraz, pa sve vidiš, sve čuješ i sve razumiješ.
Znaš i da mi je ova godina počela u kafani. Da sam, što bi moja baba rekla, „patila ko ubogi đavo“ i pravila budalu od sebe.
Znaš i da se lagano završava trijezno i trezveno.
Da sam nekad plakala i da sam se uglavom smijala.
Da sam nekad bila ozbiljna i da sam se uglavnom trudila da se zabavim. Ili da makar zabavim sebe kad nemam publiku, što je, priznaćeš – najskuplja zabava.
Da sam nekad padala i razbijala se.
Da sam nekad pobjeđivala druge.
Da sam shvatila da su najjače one situacije u kojima sam pobjeđivala sebe. Na ličnom frontu.
Da sam se nekad gubila i pronalazila.
Da je nekad samo padala kiša. Ili je bilo do retrogradnog Merkura.
Ne znam.
Znam da je bilo do neke „nebeske (ne)prilike“. Znam i da kad se malo zagledam u dubinu, da je bilo do mene.
Znam i da je prije tri dana jedan lik na konferenciji rekao: „Neka svako od vas u nekom trenutku života napravi nešto čega ne bi bilo, da vas nije bilo“.
Znam i da sam poslije tih riječi skontala da je taj trenutak života sada. I da sam napravila. I da tek treba da pravim.
Znam i da je sva poenta one famozne neuhvatljive ljubavi – jednostavna.
Uhvatiš je. Ščepaš. Vežeš ako treba nekim debelim gajtanom. I onda joj svakog jutra posvetiš minimum sedam minuta češkanja, golicanja i ljubljenja.
I poslije određenog vremena, gajtan ti neće biti potreban. Samo će ti trebati ruke.
Moje ruke kažu da bih mogla da ostarim u Njegovoj bradi.
I da ne umijem da mu posvetim pristojnu priču.
Jer najbolje priče tužni pišu.
Dakle, dragi Djeda Mraze, ne znam da li sam bila dobra ove godine. Znam da sam poklon već dobila. Nema potrebe da se nerviraš što nemam dimnjak i jelku. Potrudi se da što više brada spustiš kroz dimnjake ostalih djevojčica.
Pozdravljam te!
Tijana
Autorica: Tijana Banović (blacksheep.rs)
