“Ka'š se udat’, ka'š se udat'…”, pitaju me čitavu godinu. Tačno i ja jedva dočekam decembar, k'o i ove fejsbučke djevojke, da me počnu pitati: “‘Đe ‘š za Novu?”
Piše: Samohrana cura
Udaću se kad mi bude ćejf!
U posljednje dvije godine proputovala sa Europu uzduž i poprijeko, što poslovno, što privatno. I odakle god da se vratim, prvo što me pitaju je: “Jesi l’ našla kakvog frajera?”.
Nema veze što sam se vratila iz Švedske gdje su ljudi mahom plavi. Ne plavi, bijeli! I nema veze što moja mater zna da takvi frajeri nisu moj tip, ona se ipak nada da se među bljedunjavim Šveđanima našao jedan mrki za njenu ‘ćeru.
Nema veze što sam jedva čekala da se vratim iz Amsterdama i da ispričam sve o tom ludom gradu, podjednako ludoj drugarici, ona me dočekala s pitanjem: “Jesi l’ našla kakvog frajera?” Kaže, možda si ipak od tog silnog ludila našla vremena i za provodadžisanje.
Nema veze što sam u Španiju stigla nakon preludog perioda na poslu, mnogo kratkih i napornih putovanja, sa željom da jedem tradicionalnu hranu, odmaram i uživam u mirisu mora. Kad sam se vratila, onako odmorna i napunjenih baterija, prvo što me rođak upitao na aerodromu, bilo je: “Jes’ to našla nekog frajera pa si tako vesela?”
Znate šta, najdraži moji?
Ja po svijetu hodam samo ne bi li našla “kakvog frajera”. Ne, uopšte ne idem da radim, da učim, da vidim nešto novo, niti da ispunim svoje želje.
Ne idem u Pariz da u japankama i pamučnom šorcu pijem vino na Montmartru. Ne idem Češku da bi punila svaku svoju poru pozitivnom energijom posmatrajući svu onu ljepotu. Ne, uopšte me ne zanima ni da u Veroni čujem sve o Romeovoj i Julijinoj ljubavi. Ma ni ukus najrazličitijih belgijskih piva me ne zanima.
Samo hoću da nađem “kakvog frajera”. Po mogućnosti pravog Europejca, s pedigreom, kešom, dvorcem, najnovijim Bentley-em.
Jest’, al’ malo sutra!
