Imala je neku čudnu emociju u glasu, riječi su se nizale sa njenih usana dok me gledala u oči.
Bože, kako sam volio da je slušam. Nekada je mogla da priča o svim izumima svijeta, Newtonovim zakonima ili o vulkanskim tvorevinama, a nekada je ćutala i zamišljeno gledala u jednu tačku.
“Šta misliš zašto nekoga volimo manje, a nekoga više?“, upitala me, držeći pogled prikovan za zid.
“Ne znam, nisam razmišljao o tome“, uzvratio sam, znajući da je ludica već napravila cijelu analizu i da će mi sada prezentovati sve iz svoje glave.
“Ja mislim da je to zato što sa nekim ljudima jednostavno klikneš, kontaš? Ne samo fizički, nego i u glavi, i ovako, spontano. Uklopiš se po načinu razmišljanja, smijete se istim stvarima i sviđa ti se nečiji miris. To je dovoljno. Ja mislim da jeste“, izgovorila je, zastala na sekundu, kao da se predomišlja, pa nastavila: “Možeš ti s nekim da ležiš po 10 godina u istom krevetu i da tražiš sličnosti, a s nekim možeš da legneš jednom i da uklopiš sve što si tražio. Nečiji poljubac ti možda i ostane urezan do kraja života na obrazu, ali džaba kada ti više voliš poljupce na vratu. E u tome je suština.“
Nastao je tajac. Pravio sam se da spavam, samo da ne bih morao da joj kažem da je upravu. Osjetio sam dah na vratu… oooo, itekako je bila upravu.
Autorica: Lejla Feukić
