Od kako sam napisala romansiranu priču o tome kako smo išli da kupujemo šiš, drevnu spravu za prženje kafe, postalo mi je simpatično koliko je mojoj djeci taj pojam poznat, ali samo kao pojam, jer uopšte nemaju jasnu sliku o tome kako šiš izgleda, jer se prosto nikad nije dalo da ga vidimo u stvarnosti.
Bilo mi je zanimljivo da ih pitam da opišu kako zamišljaju šiš:
Irina (21): „Zamišljam da izgleda isto kao pretis (ekspres) lonac, samo je manji, ali se na isti način otvara i tako je sjajan.“
Darja (18): „Zamišljam da je to neki manji lonac plave boje, al’ baš plave kao šerpe i tepsije, okolo plave, a iznutra bijele.“
Andrej (10): „To je neki lonac koji visi na štapu, izgleda slično kao štap za pecanje, ali umjesto ribe, visi mali lonac u kome se prži kafa. I taj lonac govori ššššš i čim je kafa gotova, on se SAM ISKLJUČI! I onda sipaš kafu u šoljice!“
Saša (tata i muž): „Sine, kako će se sam isključiti kad nije na struju, šiš se stavlja na vatru.“
Andrej (10): „Na vatru? Znači, kad ste vas dvoje bili mali, još nije bila izmišljena struja?!“
E ovakva pitanja i komentare rizikuju oni koji se odluče na rađanje djeteta pod stare dane. Inače, naš sin nikako ne može da pojmi zašto u vrijeme kad su tata i mama bili mali nije ništa postojalo, kompjuter, mobitel, internet, ništa. Kako ste se vi igrali kad ste bili mali, pita sinčić. „Pa najčešće smo se igrali partizana i Nijemaca.“
„Tata, znači vi ste bili mali kad je bio drugi svjetski rat?“
Inače, Andreju je naša ratna prošlost još najasnija od činjenice da filmove nismo mogli gledati kad mi hoćemo, nego kad budu na programu jednog od dva TV kanala. Kad god pričamo da nečega nije bilo u naše vrijeme, on pita: „A koji je tad bio rat?“
Shvatim dalje da djeca ne znaju ni kako izgleda sirova kafa.
„Da li ste ikada vidjeli sirovu kafu?“
Irina (21): „Mislim da nisam. Vidjela sam onu u pržionici. Aaaa, vidjela sam jednom da žena u pržionici ima neka bjeličasta zrna, jel to to?“
Darja (18): „Nisam nikad vidjela. Vidjela sam samo smeđa zrna.“
Andrej (10): „A šta je to sirova? Jel’ onaj smeđi prah?“
Pitam moje kandidate u Erazmo Centru: „Znate li šta je šiš?“ Jedan odgovara: „Ne kaže se šiš, nego šiša!“
„Ali to su nargile! Znate li šta je šiš u kome se nekada pržila kafa?“
Niko ne zna.
I šta da radim, odvedem djecu u etno selo. U jednom nema šiš. U drugom nađemo. Inače me oduvijek fascinirala unutrašnja dekoracija naših restorana: vile, grablje, kukuruz, točak i stara pegla na žar! I eto ti etno selo.
Gledaju u nevjerici stari, crni izgorjeli šiš, totalno razočarani: „Pa šta je to, joooj kakav je, jooj što je bezveze…“
Sjednemo da popijemo piće, djeca tužna i ne progovaraju. “Nisi nam trebala pokazati, bolje je bilo dok smo vjerovali da je ljepši i sjajan“, reče Darja.
Elem, pomislim, i za šiš bi trebala edukacija, da okupim mlade ljude, ponesem šiš, sirovu kafu, mlin, pa na izlet. Objašanjavam mojoj djeci kako je to funkcionisalo, te vatra, te prži, pa hladi, pa melji… Oni gledaju i prosto pitaju: „A zašto niste jednostavno kupovali mljevenu kafu?“
„Pa nije je bilo!!“
„Nije bilo mljevene kafe?“
„Zašto? Jel’ zato što je bio rat?“
„A šta je ovo?“
„Pegla na žar! Ovdje se stavi žar iz vatre i pegla!“
„Jeste li ovim peglali?“
„Ma nismo pobogu, ta pegla se koristila dok nije bilo struje, to je bilo puno ranije.“
„Pa što ste onda koristili šiš?“
„E pa djeco, ne znam! Valjda zato što nije bilo interneta!“
Autorica: Sanja Hajdukov (Erazmo.ba)
