I onda dođi k meni kad ti bude oko 73, a i meni otprilike toliko.
Dođi da ti uz čaj od jasmina ispričam sve o tome kako sam te zaboravila.
Da ti govorim o svim svojim putovanjima i kako sam s vremenom naučila ne željeti da si sa mnom.
Slušaj me kako ti govorim o silnoj sreći nakon tebe, pa me slušaj i kada nas, trčeći mi u zagrljaj, prekine djevojčica koja je u zelenilu svojih očiju sakrila i plavetnilo. Slušaj me kada ti ispričam koliko mi je trebalo da prežalim što nitko od moje djece i unučadi ne može imati ništa tvoje. Dođi da ti ispričam kako sam te zaboravila.
I sve o tome kako sam brisala znamenku po znamenku svaki put nakon što bi u zanosu istipkala tvoj broj u želji da ti prepričam sve one velike stvari. I sve one sitnice.
Dođi da ti ispričam da sam zaboravila sve tvoje datume. Rođendan, imendane.. I sve one koje smo dijelili. Godišnjice poljubaca, putovanja, useljenja.. Slušaj me kada ti budem govorila o tome kako sam sve tvoje najdraže prisvojila pod svoje. Tako sam spriječila sve potencijalne suze na tvoj najdraži film, knjigu, boju, grad ili hranu. Tome se sada neopisivo veselim jer ih vodim pod svoje, a ne pod tvoje najdraže.
Slušaj kako sam izgubila svoje ja izgubivši tebe. I slušaj kako sam to i zaboravila.
Dođi k meni kada ti bude 73, 82, 97 ili već koliko.. Dođi k meni kada nas oboje senilnost uhvati, pa skuham čaj od jasmina jer je moj najdraži, a zapravo je tvoj.
Dođi k meni pred kraj života, dođi da ti slažem da sam te zaboravila.
(Jelena Kastaneti)
