To je jutro on kasnio na sastanak, samo je doviknuo: Moram ići“.
Prebacio je kaput preko ramena i i istrčao iz kuće. Dok je već sjedao za volan i odlazio niz ulicu, ona je dotrčala niz stepenice u isto vrijeme dovikujući „čekaj, čekaj”, ali on je već otišao.
Njena mala usta su se skupila, a oči zasuzile. „Tata mi je zaboravio dati poljubac prije odlaska”, prošaptala je glasom koji je drhtao pod težinom tuge. Onda ga je nazvala: „Tata otišao si, a nisi mi pusu dao”, rekla je optužujući ga. „Žao mi je dušo”, rekao je, a glas mu je zamucao. „Dobro, nema veze, znam, žuriš“, rekla je, pokušavajući zvučati odraslo prije nego je poklopila slušalicu.
Brzo je pojela doručak, obula cipele, uzela svoju školsku torbu i krenula snuždena prema izlazu. Dok je hodala ulicom, automobil je naglo zakočio i zaustavio se ispred nje. Izašao je iz auta. Potrčala je k njemu u zagrljaj, a cijelo maleno lice je sjajilo poput sunca.
„Žao mi je što sam zaboravio”, rekao je, kad ju je podigao i zagrlio. Ona ne nije rekla ni riječ, samo se široko nasmijala i čvrsto ga obgrlila.
Petnaest godina kasnije, niko više ne pamti da je otac kasnio na sastanak, ali ova djevojčica nikad neće zaboraviti da se njen tata vratio natrag kući samo kako bi je poljubio.
