Onim danima kada se volimo.
Ili bar malo manje svađamo oko rasparenih čarapa i mokrog veša koji i dalje stoji u mašini.
Onim danima kada me opominje da se preglasno smijem.
Pa zatvara prozore da nas ne bi smarala komšinica s petog.
Onim danima kad nalazim njegove trzalice od basa svuda po podu stana.
Jer on i dalje živi dječački san.
Onim danima kad on žuri na posao, a ja kasnim na predavanje.
Ali oboje ostajemo u krevetu.
Još samo pet minuta.
Koji postanu sat.
A onda mu zvoni telefon.
Dobro poznati glas nadrndanog šefa s druge strane žice.
A on me voli iako mu nisam ispeglala onu crnu košulju na pruge.
Koju nosi samo utorkom.
Kada kasni.
I još mu uvalim đubre i neplaćene račune, onako usput.
Onim danima kada jedemo Šiš na Novom Beogradu.
Kupus – pavlaka – kečap – luk.
Jer ja ne znam da kuham.
A on umuje samo da isprži jaje.
Onim danima kada mi obećava da će ostaviti cigare.
Jer to nije ništa strašno.
– Bože, šta ti pada na pamet.
Pa ih tri dana pali krišom u stanu i pravi promaju, da ne bih shvatila.
Ja glumim da ne vidim.
A onda mi prizna.
Pa mu obećam paklicu iz kioska, a vječito se vratim noseći sladoled.
Ili gumene bombone.
Pa se nasmije, jer uvijek ima rezervu,
Tamo u kredencu iznad sudopera.
I ja to znam…
Onim danima kad izađe s društvom na svirku u SKC, pa me zove kad počne naša stvar.
I mlati rukama zamišljajući instrument u vazduhu.
Jebiga, navika.
Pa se vrati mrtav i kune se da neće više nikad da pije…
Toliko.
…
Onim danima kada mu spustim slušalicu i pitam se hoće li me zvati ponovo?
Da mi kaže da me voli.
Da nismo sranje.
Da ćemo preživjeti.
Da i dalje plivamo.
Iako od vode više ne mogu da dišem.
Ali plivamo.
…
Onih dana…
Kada smo tripovali zajednički život.
Bili jedno…
…
Onih dana…
Kad je bilo bolje.
…
Danas – kad nije ostalo više ništa.
Autorica: Milica Alil (Black sheep)
