Uredno sam bila trudna, tekst će valjda ispasti šaljiv, pa, sebi dozvoljavam neke drugačije termine od uobičajenih. Zafrkavali su me drugari da ću se na ulici poroditi, radila sam do ulaska u deveti mjesec i super sam se osjećala. Mogla sam i da planinarim, da sam htjela.
Porođaja sam se plašila, meni očekivano. Preko moje sestre, ginekologa, upoznam fenomenalnog, stručnog i veoma duhovitog doktora za porođaje. Upoznamo se, kao dogovorimo, jer nema dogovora, s obzirom da hoću prirodno, daleke 2004.g. Ipak ga u noći porođaja zovem i kažem da se dvoumim, čula sam da je neko drugo porodilište bolje!
On mi kroz smijeh kaže, da ustajem ili odustajem, odluči. Kažem mu da dođe, doći ću i ja. Ubjeđuje me da neće bit ništa prije 7 ujutro i da nema potrebe ni on, ni ja da dolazimo, dobro možda ja, ako sam u panici. Neumoljiva sam, dođite kada i ja, u 02 ujutro, kad Vas lijepo molim.
Dođemo svi, muž, doktor i ja. Ode muž, to nisam tako zamišljala, mislila sam da ćemo da ćaskamo do kraja, jer smo odbacili mogućnost da se zajedno porađamo. Lijepo ode muž. Obilazi me doktor, kaže biće ujutro, ja kukam da boli, on me podsjeća da se moglo uz epidural. Rekla sam da neću, ali neću ni da me boli i tačka. Ležim i počinjem da zovem moju majku, bukvalno, mama moja, dođi, molim te, mama! Ulazi doktor i kaže da džabe vičem, mada ima i glasnijih, mama ne može da dođe. Odlučim da odustanem.
Ustanem sa kreveta, počupam sve ono iz mojih ruku i krenem hodnicima ka kući. Ne mogu, nisam spremna, razmišljam odakle muža da zovem, da dođe po mene. Kao u filmu, na kraju hodnika me stiže neka sestra i pita gdje ću, ja kažem kući. Uhvati me za spavaćicu, a imajući u vidu moju sitnu građu, lako me okrene i odvede nazad. Jao, ne, opet da ležim. Sazna doktor i pita me hoću li ja da se porađam ili ne?! Dobro, još malo. On hoće da ode, jer ne sarađujem, ne, molim Vas, evo, hoću. Napni se, napnem se, ne u glavu, u stomak, dobro ajde i evo je. Gotovo! Tačno u 07 sati.
Poslije uživancija, malo boli, malo mi se spava, zamolim da beba dođe kasnije, ok, rizikujem da me neki sada manje simpatišu, tako sam osjećala. Moji digli frku, gdje je beba, je li sve u redu čim je još ne donose? Muž zna, ali oni ga ne pitaju.
***
Hoćemo drugo, ne ide. Hoćemo mnogo, ne ide joše više. Melemi, čajevi, folikule, mejbi bejbi, ne ide. Dođe kada je htjelo i trebalo.
Starija će skoro poći u školu, mlađa će doći. Nema više šale, ni rada do devetog mjeseca, lezi kući, mala opasna, pravi nam frke, kao hoće da nestane. Ma, nema šanse, toliko smo te željeli, radićemo kako kažu. Prođe i to. Opet dragi doktor i ja pregovaramo, termin bi mogao da bude isti dan kada je i starija rođena. Hoću tako ili nikako, prećutkujem mužu da smo blizu, kao stiskam se, zadržaću je koliko ja hoću.
Na kontroli, uoči porođaja, objasnim doktoru, da bih ipak da sačekam još sedam dana, kaže što, imaš neke planove? Imam, hoću kao što ste rekli, hoću da sačekam datum. Ne može, više od pola si na porođaju. Dobro, pristanem.
Hoću epidural, važi. Stvarno, porođaj carski, ne kao rez, već stvarno, čitala sam “Jedi, moli, voli” do pred porođaj, čula se sa najvoljenijim kad god, došla mi i moja sestra, smijale se i gotovo. Poželjela sam mnogo ovakvih porođaja i sebi i drugima. Brzo sam odustala, jer je beba bila žestoka, niti spava, niti kao malo plače, niti je ikada zadovoljna, kao druge bebe u sobi. Samo moja non stop plače, ne spava, viče, baš viče. Ćao, zdravo, što sam rađala, rađala sam.
Sve je danas odlično, još uvijek. Sada smo u predpubertetu i fazi gola sam po čitav dan. Sve bih opet isto, jer mi je bilo zabavno. Dojenje, mastitisi, patronažne sestre, mjerenje, podrigivanje, grčevi, prvi zubi, prvi koraci, prve riječi, polazak u vrtić, školu, drugari, zaljubljivanja, igraonice, velika sam, sa drugaricama bih u stanu da slavim rođendan, koncerti, sve je divno. Neprocjenjivo. Mame i tate već sve to znaju.
Autor: Ivana Vana Stanisavljević, roditeljstvoiodrastanje.com
