Opet sam neki dan platila kaznu zato jer sam u vožnji pričala na mobitel. Samo što sam izašla s parkinga, dala žmigavac da skrenem na raskrsnici, kad eto ti njih za mnom. Policija i rotacija i znak da malo skrenem lijevo na proširenju. Skrenem, prekinem vezu, posegnem u tašnu za saobraćajnu i vozačku i spustim prozor gospodinu koji na putu do mene popravlja šapku.
Dobro jutro, jer je rano jutro i ja sam im očito sefte, i neizbježno pitanje – Znate li što smo vas zaustavili? Ja spadam u one koji se nikada ne raspravljaju s policajcima. Nikada ne ističem poznatu činjenicu da je lakše zaustaviti mene, opasnog kriminalca i prekršitelja zakona, nego one koji projure pored policije vozeći dvjesto na sat. Njih valja stići, a ja sam vrlo stigljiva. Nikada ne spominjem kako sam baš sad vidjela kako je još neko pričao na mobitel i što nisu njega, nego su mene… I nikada, nikada ne igram na kartu jadna ja, nesretnica, smotana, pa me pustite da prođem i neću više nikada. Niti nudim mito. Ja uredno čekam da napišu kaznu, čak se i zahvalim kad mi je daju, na šta mi je policajac koji me je jednom drugom prilikom zaustavio rekao da mu to se nije desilo u dugoj i kaznama bogatoj karijeri. Ali mi je kaznu ipak naplatio. Uglavnom, ja sam stava, ako sam prekršila zakon, treba za to i da platim. I uvijek platim. Policajac je bio ljubazan, valjda tek probuđen jutarnjom kafom, a ja sam odbila da mi kazna dođe na kućnu adresu. Zato jer bih onda morala (opet) da u toplom porodičnom krugu objašnjavam zašto sam vozila i telefonirala. Bolje da ja to odmah platim i da (opet) zaboravimo da se dogodilo. Nije baš da mi se davalo četrdeset maraka na sabahu, ali sam odatle otišla direktno u poštu i pružila uplatnicu istoj službenici u čijem ću pogledu prije nego je počela s naplatom pročitati – “opet”.
Naime, ja značajno popunjavam budžet svojim telefonskim razgovorima tokom vožnje. Naravno da znam da je to užasno. Naravno da znam da nije sigurno i da i sebe i ljude oko sebe izlažem opasnosti. Naravno da znam da kršim zakon. Ali je to doslovno jedini period moga života, ako se izuzme period između ponoći i dva ujutro, kad, kažu, nije pristojno telefonirati, u kojem mogu obaviti bilo kakav razgovor a da mi neko ne skače po glavi. U autu, ja sam sama, nisam ničija mama, niko me ne pita gdje su mu gaće, čarape, haljina, otvarač za konzerve ili ključ od podruma. U autu se od mene ne traži da pušem da se ohladi supa, da provjerim gume na biciklu, prerežem katanac za koji je izgubljen ključ ili uradim i jednu od milion stvari koje inače radim. Jedino iz auta mogu da obavijestim ono malo ljudi što mi je ostalo da još postojim. I da saznam kako oni postoje i šta rade u svojim životima, dok ja čistim hrđu s guvernale. I potpuno svjesna da me ništa od ovoga ne opravdava, nekada prosto ne mogu da odolim a da ne iskoristim svoje vrijeme koje je tako u neskladu sa članom tim i tim. Zato jer dio mene, nazovimo ga neodgovornim dijelom, zna kako je telefoniranje u autu potpuno bezopasno u odnosu na vožnju s djecom na zadnjem sjedištu. Izvinite, ali je sasvim jasno da je zakon ostavio ogromnu rupu na ovom polju. Jer držati slušalicu ramenom i mijenjati brzine je mala maca u odnosu na zahtjeve sa zadnjeg sjedišta. Promijeni CD. Pojačaj. Prebaci na drugu pjesmu. Mama, vidi kakvu sam sliku napravila na mobitelu. Daj vode. Nađi bombonu koja je pala negdje na pod između sjedišta. Gdje mi je zeko? Nađi zeku. Nađi zekuuuu. NAĐI ZEKUUUUUUU!!! Odvezao se iz stolice. Nema veze što vozim, moram ga zavezati. Ali ga prvo moram vratiti u stolicu. Ne otvarajte prozore! Ne diraj vrata. Ne izbacuj cipele kroz prozor, nećemo se moći vratiti po njih. Prestanite se tući. Ne čupaj sestru. Pusti ga, on je mali i ne zna… Molim vas, prestanite urlati. Ko me udara nogama u sjedište? Ne istresajte mi tašnu…
U poređenju s ovim, šta je zapravo malo razgovora na mobitel? I zašto zakon ne pišu žene koje imaju djecu kao ja? I koje bi znale kako bi član taj i taj podrazumijevao da se svakom mužu naplati kazna zato što napadne ženu kad joj stigne kazna za malo bezazlene priče na mobilni nakon ovakve torture.
Mislim, jasno vam je. Ja sam od onih koje jako žele da sakriju nešto, a onda bi eksplodirale da ne kažu. Pa sam tako, čim sam stigla kući, s vrata, prije nego sam skinula cipele, rekla kako sam platila kaznu i počela s traktatom koji ste upravo pročitali.
Moj muž je praktičan. I mudar. Pa zna kad šta treba reći. Ovaj put nije komentirao.
Dva dana kasnije dobila sam slušalicu.
A djeca?, pitala sam.
Pa ne mogu ja riješiti sve, ljubavi, rekao je.
A ja sam pomislila kako sam nekako OPET fulila poentu.
Autor: Vedrana Seksan, Gracija
