Sremski Karlovci, novembar 1998.
Filip i ja smo najbolji drugovi. Za sada! Priča mi o devojkama, muva se sa nekom Zoricom. Kakva buljavuša! Neviđeno. Čak ju je vodio i na sok od jabuke. Ej, sok od jabuke. Pa ko to još pije. Nisam ti napomenula, dragi dnevniče, da smo na ekskurziji u Sremskim Karlovcima. Pozvaću ga posle na sok od jabuke.
Beograd, decembar 1998.
Dragi dnevniče, Filip danima ne dolazi u školu jer se otrovao sokom od jabuke. Ispostavilo se da je alergičan. Zorica se preselila u Novi Sad. A ja? Čekam i dalje. Njega.
Beograd, maj 1999.
Filip i ja se nismo videli tri meseca zbog bombardovanja NATO-a na Srbiju. Krije se u nekom planinskom selu u Šumadiji. Mislim na njega svaki dan.
Beograd, jul 2002.
Upravo se pakujem da idem sa Filipom i sa društvom na more. Situacija nepromenjena. I dalje čekam.
Paralija, jul 2002.
Nema ni znaka da ćemo biti nešto više od najboljih drugova. Ponudiću mu večeras časicu razgovora.
Palić, januar 2003.
Nisam ni sanjala da ću ovo ikada napisati. Udala sam se za Filipa. Izvinjavam se, dragi dnevniče, nisam ti se javljala dugo. Sve se desilo tako brzo. Na jednoj žurki smo bili i bio je smoren jer ga je ostavila devojka. U momentu me je zagrlio i poljubio.
Bila sam u šoku. Iste večeri me je pitao da se udam za njega. I ja sam rekla da. Danima mu se nisam javljala jer sam mislila da je pijana konjina koja laže. Ali je došao kod mene sa buketom cveća i zaprosio me pred roditeljima. Aaaaaaa! Trenutno smo na medenom mesecu. Priznao mi je da je godinama bio na ivici dileme: da li sam mu buduća žena ili sam mu samo drugarica. Te večeri je odlučio da me iz zezanja pita da se udam za njega. Pošto mu se nisam posle toga javljala, a pristala sam, shvatio je da mu nedostajem. Izgleda kao patetika, a zapravo nije. Za razliku od njega ja nisam nikad bila u dilemi.
Beograd, januar 2004.
Rodili su nam se Sara i Nikola. Blizanci. I dalje me seta obuzme kad otvorim ovu svesku i vidim kako sam se udala za najboljeg prijatelja i šta sam sve pisala. Lepo je podsetiti se tinejdžerskih dana. Danas kad sam udata za njega nemam osećaj da smo se ikada družili. Čini mi se kao da smo celog života zajedno.
Beograd, februar 2011.
Iz svog iskustva kažem: udati se za najboljeg prijatelja je nešto najbolje. Kad se svađaš, svađaš se. Kad se voliš, voliš se. Zna te u dušu, zna te kakav si. I bez šminke i bez kratke suknje. Zna te u dušu! Zna tvoju porodicu i familiju, pa nemaš onaj strašni osećaj da moraš da ga sad posebno upoznaješ sa svima i da se misliš kako li će se pronaći i snaći u tvom društvu.
Beograd, 15. mart 2016.
Razmišljam da ove stranice objavim kako bi i drugi najbolji prijatelji dobili hrabrost da priznaju jedni drugima da se vole. Ja sam dobila i najboljeg prijatelja, i muža, i ljubavnika, i rame za plakanje, i društvo u bioskopu, i dadilju, i ortaka. Jesam li rekla ljubavnika?
Imali smo i mi svojih kriza. Nije uvek bilo baš sjajno. Svađali smo se tako da je sve prštalo. Bili smo nekoliko puta na ivici i marici, što bi se reklo. Ali smo to uvek prevazilazili jer smo, iz perioda kad smo bili najbolji drugovi, naučili da razgovaramo i pričamo. To nas je uvek spasilo.
Izvor: savetizanimljivosti.com
