Traži oproštaj od Boga, oprosti sebi, ali nikad, nikad ne opraštaj muškarcu.
Već je svima, manje-više razumnim ljudima, jasno da opraštati i moliti za oproštaj je blagotvorno.
Oproštaj pročišćava dušu, otpušta ljutnju, pomaže međusobnom razumijevanju, harmonizuje sopstveni život. Na kraju krajeva, ne daje mogućnosti pokretanja destruktivne psihomatike.
Tokom dugih godina, iskustava psihoanalize, meditacija i ostalog rada na sebi i svojim emocijama, kod mene se javilo jasno ubjeđenje – ne treba čovjeku opraštati, ako on ništa nije učinio za to: nije rekao, nije zamolio, nije učinio neki čin pokajanja.
Pogotovo muškarcu. To je nemoralno. To podstiče dozvoljenost i dostupnost svega. Ovo ukazuje na odsutnost vaših ličnih granica i daje čovjeku, zapravo, mogućnost da sa vama isto postupa.
Opraštati i tražiti oproštaj – to je duhovno, ali djeluje samo na onoga, kod koga je isti nivo vrijednosti i razvoja, kao i kod vas.
U ostalim slučajevima tražite oproštaj od Boga, molite za sebe i onog čovjeka, tražite oproštaj kod sebe za ono što ste dozvolili negativnost u odnosu na sebe, što ste se ljutili, bjesnili. To je to da vas bolesti ne bi spopale. Ali od čovjeka, po mogućnosti što dalje: “Bog će oprostiti”!
Zašto muškarca – pogotovo? Zato što su ih od djetinjstva naučili da hvale i kritikuju muškarca samo za djelovanje, a ne za stanje. Za njih je normalna logika – treba nešto uraditi, da bi se oprostilo.
Ako žena to radi tek tako, ovo se ne uklapa u muški pogled na svijet. To je kao reći dječaku: “Ti si lijep”. To je prijatno čuti, ali zbunjuje. I nije jasno šta sa time raditi dalje.
Uglavnom tražite oproštaj od Boga, opraštajte sebi, a onom koji vam je učinio nažao – Bog će oprostiti.
Dok oproštaj, sam, ne dođe kod vas.
