Kad pomisliš da je sve skoro završeno, onda počneš da se opuštaš, ali onog momenta kad se opustiš, sjetiš se svega što si zaboravila završiti ili što nisi ni počela da radiš.
Izađošmo na večeru sa svojim budućim kumovima. Mislila sam da bi bilo lijepo da izađemo, malo podijelimo s njima šta smo sve uradili, dokle smo došli i tako. Otišli smo na mjesto gdje moj vjerenik i ja baš volimo otići. Sjedosmo za sto, naručismo hranu i ja izvadih moj Dnevnik vjenčanja.
Ali zašto?! Zašto sam to morala da uradim? Svi se zgledaše i samo što naglas ne rekoše: „Šta je to?“ Počeh ja da objašnjavam: „Ovo su moje ideje, tu ima sve što nam treba, svi brojevi, bla bla bla“. Blijedo me pogledaše.
OK, pretpostavljam da sam prestara za ove budalaštine, ali – de, ba! – moje vjenčanje, moje uživanje u svakoj sitnici!
Dakle, pričam ja tako o svojim idejama i malo ih ispitujem o ovome i onome, kad neko upita: „A, kakav je plan, program, šta će se dešavat’?“
Tri stotine šarenih upitnika iznad moje glave i svi vrište: „Proooograaaaam“. Imala sam prostor, boje, cvijeće, dekoraciju, da ne govorim o datumu i spisku gostiju, ali – program sam potpuno zaboravila!
Gdje mi je bila pamet? Kad praviš konferenciju, prvo uradiš dnevni red. Kad imas sastanak, prvo uradiš dnevni red. Kad imaš seminar, prvo uradiš dnevni red. To je jedan od osnovnih koraka od kojih kreneš kad nešto organizuješ, jer dosta stvari zavisi upravo od tog dnevnog reda. E, to je taj program!
Dobro, šta sad; da im kažem da sam zaboravila, ili da se pravim blesava i vidim šta oni misle? Uhvatim se druge opcije i kažem: „Pa, imam nekoliko ideja, al’ bih voljela da prvo vas čujem“. To mi je dalo vremena da malo razmislim i sjetim se šta je to što sam davno, kad sam bila mlada, sanjarila misleći o nekom posebnom ko će jednog dana doći.
Nakon kratke „oluje ideja“, što bi naši treneri rekli, imali smo neku predstavu o događaju, a ja dodadoh: „Ja želim razne običaje i tradicije“. Vidim da me moj dragi gleda s užasom i znam da mu je prošlo kroz glavu: „Nemoj, svega ti, samo da me tjeraš da bacam jabuku preko krova“, što je običaj u nekim seoskim područjima, da dokaže da je vrijedan mlade. Nasmijah se (jer živimo na 12. spratu) i počeh sa svojim željama; htjedoh uzeti ponešto iz svake balkanske kulture, pa i nešto strano.
Mi smo ljudi, nismo nacije, etničke grupe ili rase. Mi smo dobri ljudi, s Balkana, volimo se i imamo porodicu na svim stranama svijeta. Željela sam da naše vjenčanje bude jedno od onih na kojim svi uživaju. Mislim, htjela sam ja da uživam u njemu!
Ne može mi samo doći na vrata i odvesti me kod matičara. Ne možemo se samo vjenčati i otići u restoran. Ne mogu naši gosti samo doći u restoran, vidjeti nas kako plešemo svoj prvi ples i onda provesti cijelu noć u jelu i piću. To ne! Ne na mojoj svadbi!
Po povratku kući i u narednih nekoliko dana, pričali smo s prijateljima i porodicom o tome, prošla sam kroz moje ranije zabilješke i uradila neko malo istraživanje. U nekom momentu, bijah spremna da mu predstavim rezultate.
Za par stvari je rekao „nema teorije“, na neke nije imao primjedbe, a bilo je i onih koje je „prigrlio“ samo da bi meni udovoljio. Znam da često misli da pretjerujem s nekim stvarima oko ovog vjenčanja, ali mi dozvoljava. Valjda je to ta ljubav: prihvatanje i traženje da budemo prihvaćeni, ostavljanje nečega i uzimanje nečeg drugog, davanje ljubavi kroz male gestove i briga jednog za drugo.
Znam da će doći vrijeme kada ću i ja misliti da on s nečim pretjeruje i onda ću ga pustiti. Znam i da može doći dan kada ću misliti da je sve ovo bila samo loša ideja. Ipak, dok taj dan ne dođe, ako i kada pokuca na naša vrata, želim da naučim da ga podržim na način kako on mene sada podržava, jer zna da ovo želim i jer želi da me usreći.
Autor: Zrela Mladenka
