Piše: Ermina Mehanović
Nije bilo dovoljno to što je mati umrla, nego je umrla tih godina kada su, kako se meni činilo, baš sva djeca imala oba roditelja.
Da stvari budu gore, a uvijek to tako bude, umrla ja na selu u to vrijeme kada su majke bile domaćice i preuzimale čitavu brigu o djeci.
Očevi su odlazili u okolne gradove na posao i vraćali se kad smo mi već okupani bili i spremljeni za spavanje.
I eto mene.
Šest, nepunih sedam godina, dvadeset dana pred polazak u školu.
I nije dosta što je umrla, nego što me nije ni odvela u školu.
Iskočila sam iz čitavog kruga vršnjaka tog dana, kao da već nisam bila dovoljno ljuta na svijet.
A stvari žele biti još gore.
Moraju haman.
Nije dovoljno što je umrla, nego sam bila jedino dijete u školi, koje nije imalo majku.
Kako loše zvuči, ali da je barem još jedna djevojčica bucmastih obraza bila u istoj situaciji.
Svijet bi tada izgledao mnogo prihvatljiviji za Erminu. No, nije.
Na svu sreću nije, kažem sada.
Na hodniku smo, penjem se po dasci iznad koje su jakne, prilaze mi majka i djevojčica.
Majka:
– Je li tebi umrla majka, sine?
-Šta Vas to briga!, velim ja drsko.
Došla sam kući i nisam to pričala.
Eto, prvi dan škole zna izgledati i tako.
I, gle, život je ipak divan.
