ingrid divković 5
Svi mi imamo svoja (jedva) čekanja
Ima nečeg opojnog u (jedva) čekanju. Najopojnije je kada čekaš ljubav, to znaju oni koji su (na)rasli u tom čekanju. Ona se čeka toliko dugo da zaboraviš zašto si krenuo i kome si pošao.
Kamo sreće da je dočekaš trijezan, bez trunke sumnje, vječan u želji d...
Read more →
To što ovaj do tebe raste, ne znači da se ti smanjuješ!
Gledam ih kako rastu. Ljude oko sebe. Kolege, prijatelje, poznanike, stare ljubavi. Gledam, baš svakoga od njih. Svi oni poput mene imaju svoje snove, svoje čežnje, sumnje i strahove. Naposlijetku, svoje korijenje.
Baš zato smo drugačiji. Zbog tog nevidljivog...
Read more →
Kćeri moja, ne nosi marke – budi marka!
Ko bi rekao da će doći vrijeme kada će ženama biti važnije što nose na sebi nego u sebi. Nisam iznimka. Ima dana kad si najviše valjam, tek kad valjam tuđim očima.
Ne mogu i ne želim suditi. Onima koji žive za potvrdni odraz u ogledalu. Takvih se zemaljskih...
Read more →
Ingrid Divković: Vi ih zovete samohrane majke. Ja ih zovem tihi borci.
Ljubav se ne hrani sama sobom.
I ne postoji zato da bi se o njoj govorilo u brojevima ili vremenima. Ja poznajem kondicional i futur. Točnije sva vremena. Al’ koristim samo jedno. Prezent. Ovo SADA. VOLIM.
Poznajem i njih. Žene. Tihe borce. Mogle su sve...
Read more →
VI IH ZOVETE SAMOHRANE MAJKE. JA IH ZOVEM TIHI BORCI
Piše: Ingrid Divković
I ne postoji zato da bi se o njoj govorilo u brojevima ili vremenima. Ja poznajem kondicional i futur. Točnije sva vremena. Al’ koristim samo jedno. Prezent. Ovo SADA. VOLIM.
Poznajem i njih. Žene. Tihe borce. Mogle su svesti život na...
Read more →