Ne znam koliko sam puta pročitala da se muškarci plaše jakih žena. Malo se naježim, napravim facu kao da sam pojela nešto kiselo i pomislim – sestro slatka, ja bih te sad pitala šta ti to znači, no nemam živaca za dodatno nerviranje.
Kad god dožive krah u odnosu sa muškarcem, žene potegnu odbranu – plaši se jakih žena! Ajde! Inače ne pominju da su jake. U odnosu na porodicu, posao, život.
Ja ne sretoh nijednog muškarca koji se plaši jakih žena jer im je život sa jakim ženama kudikamo lakši.
Većina bi na pitanje – a šta je to jaka žena, rekla nešto u fazonu – poslovno uspešna, ne može joj niko ništa, ni elementarne nepogode, zna šta neće, a boga mi i šta ’oće, što one slabe uglavnom ne znaju, a boga mi i da povuče, žargonski rečeno, jaka žena vam je žena s mudima. Kad god čujem da neka žena ima muda, zamislim antičku ratnicu, iliti jednosisu Amazonku. Ali, ako zagrebeš malo ispod, počneš da izvrćeš i ispiraš creva, vidiš da to jaka žena većina poistovećuje sa – ima da bude kako ja hoću ili nikako, ima da mi pezi, ima da dominiram. Ako neće, kukavica je!
Mene je majka učila da moram sve da znam. Ono što je potrebno za život, da sutra ne bih zavisila ni od koga, da moram da imam svoje parče ’leba, ali me najviše učila da ništa ne moram, ko kaže da moraš, da nikome ništa nisam dužna, ni pažnju, ni ljubav, ni vreme, da ne očekujem ništa ni od koga, šta ti treba stvori ili kupi sama, da radim šta mi se radi, da ceo svet može da viče ne, a ja da, ako mislim da je da i obratno, ko im jebe mater, baš tim rečima, da ništa ne krijem, zašto bi krila, kome se dopada, dopada, kome ne, njegov problem, šta ti imaš s tim, da ne „volim“ iz sažaljenja, da ne očekujem da me neko bezgranično i zauvek voli, da ne prosim ljubav, da ne tražim objašnjenja jer ih ljudi uglavnom nemaju, da bezgranično verujem samo sebi i nemam grižu savesti kad samu sebe prevarim, dešava se, da ne kalkulišem i cenjkam se oko svog života jer to može samo na pijaci (ni tamo ne umem), sve u svemu, da se oslanjam samo na sebe, da se ne bih razočaravala bezveze.
Iskreno, mislila sam da priča gluposti, pa ja sam princeza na zrnu graška, pa sutra će došetati onaj princ na belom konju, pa voleće me, pa kud ja okom a on tu skokom, a onda sam rasla, rasla i morala u mali milion situacija da volim samu sebe i sama sebi ispunjavam želje, uopšte sve sam morala sama.
I ja, znate, nikada nisam mislila da sam jaka. Ja samo obavljam šta moram, a mislim da sam vrlo slaba ranjiva, a da ne pričam kako sam umela od te svoje „jačine“ da budem umorna. Ali to je jedna druga vrsta jačine, to je rvanje sa životom.
Foto: Voyagerix / Shutterstock.com
Danas, da li sam jaka žena ili nisam, pojma nemam, znam samo da se snađem u svakoj situaciji, morala sam, jelte, to radim i sad kad sam u braku, tako sam naučila, zašto bih sad nešto drugačije. Dojavim hazbendu da postoji neki problem, on kaže – dobro, ne nerviraj se, rešićemo kad dođem, ali ja se nerviram, živčanim, ne mogu da živim s tim ni pola sata i dok on dođe, ja problem rešila. Prokomentariše hazbend da sam blesava, ali se nijednom nije žalio nešto ekstra. Niti se uplašio. Niti sam ja primetila da se ijedan muškarac pre njega uplašio od mene. Znači, nisam jaka, blesava sam.
Od mene nikada nije otišao nijedan muškarac zato što sam bila jaka nego samo oni kojima nisam „legla“, koji me nisu voleli, ali da su me se plašili, nisu. Nisu me, bre, hteli. I kad bi me neko pitao zašto su ti neki odlazili od mene, ja bih lepo rekla – pa šta znam, ne voli me, ne dopadam mu se, a ne – ja sam jaka, a on se usr’o.
I tako, kako ponovo pročitah to o jakim ženama i muškarcima kukavicama, nisu jake one žene koje se busaju u nabudžene grudi da su dostigne nivo muškaraca, da znaju i mogu sve što i muškarci, ni ne treba da znaju i mogu.
Jaka žena je ona:
koja ume da brine o sebi;
koja kad joj se udvara neki muškarac ne kaže – Ju, ja sam udata! – nego neću ili hoću. Ju, ja sam udata je glupo na toliko nivoa da nemam reči, a zvuči kao – slušaj, ja bih, nego udata sam, aj’ se dogovorimo da niko ne zna;
jaka žena se ne krije ni iza muževljevog prezimena ni iza muža, ona ima stav, isti kakav god da joj je status;
jaka žena je samouverena;
jaka žena ne glumi da je ništa ne pogađa, kad je slaba, slaba je, ne stidi se da to prizna;
jaka žena se ne stidi svojih osećanja, kad je uplašena, kad joj se plače, kad je umorna;
jaka žena se ne plaši da kaže da nešto ne zna;
jaka žena u vezi i braku ne potencira da je jaka, ne pokušava da dominira, jaka žena voli, ne stidi se i ne plaši da voli, jaka žena se daje i uživa;
jaka žena govori šta misli, ne ustručava se plašeći se šta će drugi misliti o tome šta ona misli i na kraju, najvažnije,
jaka žena prihvata sebe kakva jeste i takva se pokazuje svetu, bez obzira šta će bilo ko o tome misliti.
Foto: izf / Shutterstock.com
Jer jaka žena ne žrtvuje sebe da bi bila prihvaćena, voljena, poštovana.
I sad mi vi recite, zašto bi se bilo koji muškarac plašio ovakve žene? Žene koja zna ko je, šta je i koja se ne prilagođava opštedruštvenim standardima koji su kao po pravilu naopaki.
Ovakva žena nikada, ali nikada neće reći za sebe da je jaka.
Sa ovakvom ženom računi su uvek čisti, pa i ljubav duga. Ko takvu ne bi poželeo.
Zato, kad sledeći put budete ostavljene pa svečano objavite kako ste jaka žena od koje je pobegla neka kukavica, radije malo razmislite šta ste tražile, šta ste davale, šta ste očekivale a niste rekle, koliko ste puta naglasile kako treba s vama, isporučile to uputstvo za upotrebu pa udarale recke koju stavku nije ispoštovao, nijedan muškarac ne voli te žene koje zadaju zadatke, pa sve veće i veće. Dok se ne dokaže.
Ne da niste jake, nego ste obični baksuzi.
Izvor: mahlat.rs
