Šta je ona jadna sve prošla, i ne žali se. E šta ti je žensko.”
“Tako ona paćenica čitav život i nikad ni ‘a’ nije rekla. A ove današnje – na sve se žale. Na sve živo!”
“Ona misli na sve, samo ne na sebe.”
Zato što ovo slušamo/govorimo, zato smo i… pa, takve kakve već jesmo.
Zašto od sebe stalno pravimo žrtve? Da bi tamo neke “dežurne babe” rekle da smo “prave”? Da bi nas proglasili mučenicama, djevama, Marijama?
Jer ako se, pobogu, požalimo ili pobrinemo da sebi obezbjedimo neke maaalo bolje uslove života onda, šta – nismo te “prave”?
“Šta ona pobogu izmišlja?”
“Ništa njoj ne valja, stalno se žali.”
I gdje završava nužda, a počinje život? Pošten život, dostojan jedne žene, a ne mučenice?
I kada žena smije sebi kupiti, recimo, novi kauč, jer ne želi više da se pati sa starim? (Pitam za drugaricu.) Kada smije da misli malo na sebe i da se požali? A opet, da se to ne shvati kao tamo neko izmišljanje?
Čini mi se da su nam jedine opcije “mučeništvo” ili “luksuz”, između nema.
A to između, e to je život. A kod nas ga nema.
I zbilja, nema.
Ako je nužda spavati na podu, ja ću prva.
Ako je nužda biti više gladan nego sit, ja ću prva.
Ako je nužda raditi one poslove koje niko neće, ja ću prva.
Ako je nužda – ja ću prva.
Ako je nužda.
A ako nije, zašto praviti od sebe žrtvu? Jel moramo u očima drugih biti one “prave”?
Neka onda mene ovako “krive”. Krive što sam izbirljiva, što izmišljam. Krive jer, pobogu, mislim na sebe i o sebi.
Te krive i prave linije su vazda bile stvar perspektive i percepcije. I ne valja ih nametati drugima kao konačne.
Ono jest’, skromnost može da bude vrlina, ali i jedno i drugo ima svoje granice. Pritom, i skromnosti i vrlina, vala nekad dosta. I previše.
Kad u svojoj kući i svom životu, kao i u svom tanjiru moraš da oskudjevaš, da bi te drugi hvalili, znaj da nešto ne radiš kako treba. Ne živiš vala (kako treba).
Skromnosti i ćutanja imamo na pretek. Života i življenja nam nedostaje.
Izvor: Lola magazin
