Sad kada se osvrnem, imam osjećaj kao da sam više od pola svog života provela osvrćući se na mišljenje pogrešnih ljudi. Zapravo, to nije osjećaj – ja sam to tako zaista i radila. Sada, kada sam napunila pedesetu, shvatila sam prave vrijednosti života. Shvatila sam da me zaista nije briga za neke stvari koje su me tako često sputavale…
Neću više da ćutim. Ne želim više da ćutim kada mi neko kaže nešto što mi ne odgovara. Ne želim da klimam glavom ili da se složim sa svakim glupim i samodovoljnim čovjekom. Ne želim da ćutim na nepravdu. Kada vidim da nešto nije u redu, želim na glas da vičem, jer život je postao prekratak da bi se o nepravdi ćutalo.
Neću više da brinem kako izgledam drugima. Godinama zavidim muškarcima, jer oni ne moraju da se farbaju svakih dvadeset dana da bi prekrili sijede. Muškarci ne moraju ujutro da stavljaju kilograme pudera na lice, da se brinu što im se vide bore od brige i smijeha. Sada sam dovoljno iskusna da znam da sam najljepša takva kakva sam. I dalje “držim do sebe”, ali sada više ne idem baš određenog datuma da se farbam. Pa šta ako par dana hodam i sijeda? Kome smeta neka ne gleda.
Nemam vremena da stalno držim krpu i usisivač. Nemam i tačka! Nisam neuredna, ali kuća mi, vala, više nije “kao apoteka”. Uredno jeste, ali da je kristalno čisto – to zaista više nije. Kako šta radim? Čitam!
Dosta mi je uspomena. One male stvari koje su se godinama gomilale u ladicama i samo stvarale nered, odavno su u smeću. Znam, nije ni meni jasno zašto sam čuvala iskorištenu avionsku kartu staru 17 godina. Albume sa slikama sam sklonila na sigurno, a sve drugo (osim magneta sa frižidera) ili sam poklonila ili bacila. Jednostavno.
Neću više da se družim sa onima koji mi ne odgovaraju. Daleko od toga da sam umišljena ili izbirljiva, ali zaista više nemam strpljenja da slušam tračeve i ostale isprazne gluposti koje me, apsolutno, ne obogaćuju na bilo kakav način. Ako sam ranije i morala, iz određenih razloga, da trpim negativne osobe, sada stvarno više ne moram. Daleko im lijepa kuća.
Nemam više snage da tražim samo dobro u ljudima. I neću više nikada gubiti vrijeme na to, imala snage ili ne. Nisu svi ljudi dobri. Znam to odavno. Opet, nisam ni sklona teorijama zavjere, kako su svi loši. Međutim, činjenica je da, ako je neko uradio nešto loše onda je to u 99% slučajeva uradio iz loše namjere. Čuj, nehotično. Aha, kako da ne. S pravom ću reći prvoj takvoj osobi, s kojom mi se put ukrsti, da je loša i samo ću, podignute glave, nastaviti dalje.
