Kad mi bude šezdeset pet, prođi slučajno mojom ulicom.
Ja ću odmarati u svojoj vrtnoj ljuljački, ti ćeš mi naboranom rukom mahnuti s prilaza.
“Gdje je?”, pitat ćeš. “Unutra. Ispred preglasno pojačanog televizora”, odgovorit ću mirno.
Dođi mi na prilaz, onda kad mi bude šezdeset pet, da zbrojimo sve rođendanske torte izrezane bez tebe, i sve svjećice koje sam puhnula želeći te ugledati na vratima. Pojavi se onda kad mi bude šezdeset pet, da ti kažem koliko sam puta zaustavila poštara da ga pitam zašto ne nosi ništa za mene.
Dođi da ti šapnem kad sam se zadnji put smijala. Dođi mi onda kad mi bude šezdeset pet, a tebi šezdeset osam, da ti prepričam zbunjene poglede prolaznika kad su shvatili da su u mojoj ruci sad nečiji tuđi prsti.
Pokazat ću ti razglednice iz svih gradova u kojima sam bezuspješno tražila sve što si odnio sa sobom kad si otišao. Pokazat ću ti fotografije nekih osmijeha koji su trebali uz tebe odrastati, a nisu. Ovako su odrasli uz njega.
Svrati mi onda kad mi bude šezdeset pet, da ti kažem koliko sam puta noću slušala njegovo disanje i pitala se za koga ti sad dišeš. Voli li te kao ja? Pokriva li te noću snenog kao što sam te ja pokrivala?
Dođi mi da ti rečem kako nisam željela znati kraj koga se budiš, i kome žuriš navečer u stan. Onda dođi meni da ti ispričam kako me nije zanimalo gdje si i što radiš, i kako nisam ispitivala prolaznike je li te možda neko vidio.
Prođi mojom ulicom onda kad mi bude šezdeset pet, da ti viknem ko se sve rodio, ko je sve umro, što se dogodilo između nas i života. Dođi da ti kažem da se godine ne mogu spakovati u kofer kao što smo mislili.
Dođi mi onda pred rođendan, kad mi bude šezdeset pet, da odmorim oči na tebi. Otkud ti sve te sijede? Kad su ti se prije ruke zgužvale?
Ostario si. I ostarila sam. Šteta što nismo ostarili zajedno.
Izvor: Lola magazin
