„Kako mjeriš vrijeme?“, pitao me.
Govorio je glasno. Negdje u daljini gubio se zvuk. Pritisak u grudima, nekontrolisano klecanje u koljenima, neobjašnjiv šum u ušima.
Ništa nisam rekao. Ponovio je pitanje.
Piše: Mirnes Modrić
„Halo! Frajeru, kako mjeriš vrijeme?“, zatutnjao je grub mu glas.
„Ha!?“, trznuo sam se iz neobjašnjivog bunila.
„Aaa, čovjeka! Pitao sam…“, već nervozno mi ponavlja dok sjedimo nad polu-iskopanim kanalom za odvod.
„Ma, znam šta si pitao“, drznem se.
Otac mi je. Znam da mu se žuri da do jeseni to završimo i zato me već udarnički tjera da ustanem, prije nego li sam uopšte sjeo. Posljedice socijalističkog odgoja. A ja!? Zaneseno strahujem. Šta da mu kažem? U mislima mi tutnji. Bolesna je. A ja bespomoćan.
„Strahovima!“, kažem mu.
„Pobogu, kakvim strahovima!?“, zbunjen je.
„Pa, strahovima mjerim vrijeme“, ponovim mu.
„Jesam li ja rodio muškarca ili šonju?“, pomalo će već ljut.
Gledam ispred sebe. Nabacani mi problemi svi u jednu tačku. Otac priča, a ja čujem, a ne čujem. Vidim ga, a ne gledam ga. Gledam, a slijep sam.
Budim se. U hladnom znoju; okupan.
Ona pored mene spava. Teško diše. Problemi sa sinusima od dana kad smo se upoznali. Stalno šmrca. Ustanem iz fotelje pored kreveta u kojoj sam zaspao tako da mi je treća knjiga stradala, jer je nisam odložio na stolić; priđem i pokrijem je. Blago se pomjerila.
Polako na prstima napustim sobu. Dok prolazim hodnikom do kuhinje razmišljam o onom danu koji mi došeta u san. O danu kad sam ocu rekao da se bojim.
Pamtim svaku riječ. Dok sam mu govorio, zabezeknuto me gledao.
„Strahujem, stari, stalno. Od urokljiva oka, crne mačke i hladne kiše. Bojim se mraka. U mraku zvuka. Bojim se kad čujem, a ne vidim. Šuštanje trave me izluđuje. Noćne ptice i njihov poj miješam s drekavcem iz legende. Bojim se sna, jer mogu da se ne probudim. Bojim se, stari, jebenog vjetra što iz daljine ječi, pa u okna se, prozorska, useli. Bojim se političkih ala i bajkovitih čudovišta. Strahujem zato što me strah. Bojim se dugih ženskih nogu. Bojim se bijelih nokata i sočnih usana. Svakog bogovetnog dana strahujem zato što sve ne mogu da iskontrolišem. Bojim se, jer nisam ravnodušan. Bojim se da će proći dan, a da je neću čuti. Ili vidjeti. Bojim se da će joj nešto faliti, a ja biti bespimoćan“, sve u riječ se sjećam.
Otac je odbio dim. Već na mojih prvih par izgovorenih riječi pripalio je cigaretu i sa osmijehom pratio šta mu govorim. Kad sam završio, rekao mi je da sam spreman za ženidbu. Čim se bojim znak je da sam zreo. Samo ublehe i halaša se ne boje. Onaj ko želi porodici na ovakav vakat najbolje i ko želi da formira porodicu, normalno je da se boji.
„Jebem ti, pa normalno je strahovat’ kad život ‘fataš za rogove!“, rekao je i zgrabio lopatu.
Svakog detalja se sjećam. Svaki detalj sam tako jasno usnio. Uzeo sam sirće, toplu mekanu krpu i vratio se u sobu.
Kašljala je. Popeo sam se na krevet i krenuo u boj protiv temperature.
„Strahujem dušo svakog bogovetnog dana. Strahujem!“ – tiho sam joj rekao.
„Nemoj. Tu sam i nećeš me se lako riješiti!“, rekla je kroz blag osmijeh.
„Strahujem dušo, strahujem zbog svega. Dok ležiš pored mene, ja se budim i gledam da li dišeš. Kad negdje odeš, ja razmišljam da će mi te ukrasti, jer sam sebičan i ne bih preživio da te jedan dan ne vidim. Kad negdje odem, strahujem da će se telefoni pokvariti i da ću ostati uskraćen za minute tvoga glasa. Kad mi boluješ, bojim se da ću ostati sam i da ću biti sveden na mjeru od pola čovjeka. Kad te sinusi muče, razmišljam da je kriva ona naša prva kiša i zagrljaj pod „tijesnim“ kišobranom“, pričao sam joj boreći se s njenim užarenim tijelom.
A ona je likovala: „Neko se zaljubio, neko se zaljubiooo.“
„Rekla sam ti da ćeš postati ovisnik. S mene se ne skida“, bolni smiješak se pojavio na njenom prelijepom licu.
Satima sam joj pričao. Strahovao sam da nije dovoljno. Govorila je davno da ju moj glas umiri. Da od njega ozdravi, u mene se zaljubi…
Kad je usnula, ušuškao sam ju i dugo promatrao da li diše. A onda sam joj tiho, tik uz uho, ljubeći ju rekao: „Strahujem, jer ti si moja hrabrost. Uz tebe jedino mogu sve.“
Želio sam uvijek da ti leptirova krila i cvrkutav dam, veliki let. Ponavljao sam tiho.
Otac mi je rekao: „Jebo ljubav, ako ne drhtiš!“
I ja evo, dok ti večeras kasno boluješ drhtim cijeli poput srne pred čoporom gubeći muškost, jer to javno kažem. Drhtim i sve se bojim da je preglasno ovo moje ciliktanje kostiju. Sebično ti ne dam od sebe.
I eto, nakon toliko vremena ja večeras najviše strahujem tipkajući novu priču, da li ćeš me jutrom s onim maznim „Mili!“ zdrava razbuditi.
Jer dušo, jebo ljubav zbog koje se ne drhti!
