Desio se i taj ponedeljak kad sam definitivno odlučila da prestanem da pušim.
Sigurna sam da su vam uši već pune toga da pušenje nije zdravo, šteti i vama i ljudima u vašoj okolini, jasno vam je da je jedini proizvod na kojem piše da ubija, a ljudi ga i dalje kupuju i sigurno vam neću ja pričati zašto treba da ostavljate pušenje. Međutim, za sve one koji kao žele da prestanu, ali odustanu i prije nego što pokušaju – mislim da sam provalila dobar recept. Jer, poslije 15 godina sa cigaretom na usni u dobru i zlu, mislim da mi uspijeva da se skinem “na suvo”.
Nikad prije nisam ni pokušavala, nekako bi se ta ideja uvijek ugušila u konstataciji da mi je “bolje da pušim nego da kidam živce”. Naravno da nisam pušila samo kad su mi živci bili nategnuti – pušački rituali vezali su se za sve momente kad mi je sve potaman, kad mi je teško, kad mi je lijepo, kad sam gladna i kad sam sita, kad sam uzbuđena, kad mi je dosadno, kad treba da se koncentrišem, kad treba da se opustim… Bukvalno za sve. S druge strane, skapirala sam da nema tog stresa koji može da se mjeri sa situacijom kad ostanem bez cigara, a nigde trafike u blizini; ili kad treba pet sati da provedem na aerodromu koji nema zonu za pušače…
Nisam pravila one spiskove razloga “za” i “protiv”, koji savjetuju terapeuti, kod mene je prelomila svijest o tome da se baš jadno osjećam kao ovisnik i činjenica da sam mnogo ljudi, strastvenih pušača, vidjela kako ostavljaju pušenje istog trenutka kad im saopšte lošu vijest. Znači može, a znači i – ja neću da čekam taj trenutak.
I tako sam odlučila, zapalila pljugu, i proguglala malo da napravim plan. Jasno je bilo da će biti napeto – po netu pišu kako je ovisnost od cigareta skoro ista kao ovisnost od heroina, kako je neminovno da ćete se ugojiti, a o pušačima govore kao o bolesnicima. Mrštila sam se, ali sam dobila potrebne informacije o “trikovima” koji bi eventualno mogli da olakšaju taj proces. Piše da treba da piješ što više vode između obroka, da treba da se kljukaš vitaminom C i vitaminom B, da se tuširaš svaki čas jer otrovi izbijaju iz tebe ili šta već, da ranije ideš na spavanje, da izbegavaš alkohol, začinjeno, slatko i slično. Sve sam to uvažila i osmislila taktiku, a u slučaju da ne uspije – plan B su lijekovi za koje sam čula da su prilično efikasni.
Prvi je bio test dan. Ujutru sam kupila kesu suncokretovih sjemenki u ljusci, koje inače i ne volim, ali nešto mi se činilo da bi mogle da pomognu u kriznim situacijama. Nažalost, pokazale su se kao potpuno neprihvatljivo rješenje kad su ruke počele da mi se tresu pa sam ispustila čašu, pa sam neko vrijeme sjedila na podu i plakala k'o kiša. Nisu naročito pomogle ni kad sam zarežala na ženu koja me je gurnula u autobusu i zamalo napravila incident. Bile su toliko beskorisne da sam ih u jednom momentu pljusnula po kuhinji, ali sam onda nekih pola sata jednu po jednu vraćala u kesu smirujući živce.
I dalje gledam da imam te nesrećne sjemenke u torbi, ali narednih dana uspjela sam da razvijem svoju tehniku “kako zajebati sebe pušača” – svoje tijelo, naviknuto na redovne i pozamašne doze nikotina, i svoj um, što je još problematičnije. Poenta je u tome da preduhitrim sve situacije u kojima mi se cigareta podrazumijeva. Što je u startu zahtijevalo drastične izmjene mojih svakodnevnih navika.
Na primjer, prvu jutarnju cigaretu uz kafu izbjegla sam tako što sam kafu zamijenila nekim groznim čajem čiji ukus ni cigareta ne bi popravila. Inače ne volim da palim čim operem zube, pa sam to iskoristila kad sam kod kuće – perem zube kad god pomislim na pljugu. Ili se bacim pod tuš dok ne potrošim cijeli bojler. Poslije obroka se toliko nalijem vodom da mi postane muka. Nije prijatno, ali radi, bar za početak.
I baš me briga ako djelujem kao totalna lujka dok zatrpavam sebe raznoraznim realnim i potpuno nebitnim obavezama i akcijama koje bi mogle da mi zaokupe pažnju na neko vrijeme i primire – od odlaska u radnju samo da kupim bombone sa žalfijom, preko svakodnevnog mackanja raznoraznim kremama, solo joge u pokušaju, slaganja čaša po bojama i oblicima, igranja glupavih igrica na mobilnom, počela sam i da kuham, a počela sam i da se šminkam povremeno za posao, onda kad ustanem ranije…
Svakog dana pijem vitamine, a otkad sam shvatila koliki mi je problem koncentracija, počela sam da pijem i ginko u kapsulama. Ne znam da li zaista radi ili se samo ja tripujem da radi, sasvim je svejedno – u ovom slučaju mislim da cilj opravdava sredstvo, a dovoljno sam se zainatila da me nije blam što tako brutalno varam sama sebe. Inače je na poslu je bilo baš zeznuto, jer su te puš pauze najbolji momenti radnog dana. Ne propuštam ih, ali umjesto cigarete u usta trpam neku bombonu ili lizalicu, a nije mi neprijatno ni da držim nezapaljenu cigaru.
Da, još jedan važan momenat u mom slučaju bio je da svima u okruženju objavim da prestajem da pušim. Prvo, imaće više razumijevanja za moje krize, emotivne ispade i sva ludila koja vrebaju. Drugo, ako ipak popustim to će biti javni neuspjeh, a poznajući sebe, svim silama ću se potruditi da do toga ne dođe. Osim toga, u ovakvom poduhvatu, baš ti nekako znači podrška sa strane, ma koliko da si u toj borbi sam sa sobom.
Ipak, na prvom mestu, znače promjene koje primjećuješ na sebi. Poslije samo par dana potpuno sam prestala da kašljem ujutru, a ljudi su počeli da primećuju kako više nisam onako “blijedo-zelena”. Poslije nedelju dana počela sam da osjećam koliko mi stvari smrde na duhanski dim i koliko je to gadno, prestala sam da se zamaram onako brzo i počela sam snažnije da osjećam ukuse i mirise. I pored toga svakog dana se opirem iskušenju da sjednem i popušim pola kutije u cugu. Srećom, izgleda da se fizička ovisnost brzo liječi, pa sad i kad popustim i zapalim, poslije mi se vrti u glavi i bude mi muka i boli me glava i bole me pluća i preznojavam se i lupa mi srce i ponovo se vratim na “režim”.
A danas, 20 dana poslije velike odluke, oko Nacionalnog dan bez duhanskog dima, dočekala sam da se probudim i da mi cigareta ne bude prva misao. Nadam se da će se to ispostaviti kao prvi znak pobjede ovisnosti na psihičkom planu.
Autorica: Ana Kalaba (noizz.rs)
