“Šta je ovo”, upitao me je njen glas gledajući zgroženo na dole.
“Kako misliš šta je to“, upitao sam je zbunjen. “Pa valjda si ovo vidjela i prije, kod sebe u kraju”, odgovorio sam gledajući je pronicljivo. Pomislio sam kako mi izgleda kako treba, pa me je zato začudilo što je ovako odreagovala.
“Marko, mislila sam da me vodiš u kineski restoran“, rekla mi je gledajući me optužujuće svojim mačkastim očima boje badema.
“Pa i doveo sam te”, odgovorio sam zbunjen. “Evo, čak i štapićima jedemo”, rekao sam smiješeći se dok sam tim istim štapićima unosio komadić piletine u slatko-kiselom sosu u usta.
“Ne, ovo nije kineska hrana“, odgovorila mi je gledajući u tanjir. “Ovo vjerovatno vama izgleda kao kineska hrana, ali nije.”
Da vam dam malo konteksta. Nedavno sam se sprijateljio sa jednom Kineskinjom dok sam bio u provodu u nekom od beogradskih klubova. Došla je poslovno u Beograd, ali nije dopustila da je samo posao veže za Bg. Počela je da izlazi, uglavnom preferirajući hip hop i rok klubove i da traži nove prijatelje daleko od doma. Oboje smo gotivili 2paca, Run DMC, Metaliku i Bon Džovija, tako da smo nekako spontano počeli da blejimo s vremena na vrijeme. U naletu genijalnosti odlučio sam da je izvedem u jedan od brojnih beogradskih restorana kineske hrane. Neko bi rekao da je to totalno rasistički s moje strane (i ne bih mogao da pobijem njegove argumente), ali meni je u trenutku zvučalo kao baš kul ideja. Tako da smo se dogovorili da odemo na ručak, pokupio sam je i uputili smo se ka restoranu.
“Izvini, ali šta ovde nije kinesko“, upitao sam je. “Kapiram da sastojci nisu dovezeni ravno iz Kine, ali koliko ja vidim, ovo je sve taj fazon”.
Gledali smo se par trenutaka pre nego što je odgovorila.
“Nije stvar u tome da li ovo jeste ili nije kinesko – jednostavno nije“, odgovorila mi je odmahujući glavom. Ništa mi nije bilo jasno.
“Možeš li mi možda malo bolje objasniti”, upitao sam je.
“Pa ja ne znam da kuham, ali znam šta jedem”, odgovorila mi je smješkajući se. “Jednostavno, ima previše od jedne stvari, a premalo od druge i sve je nekako drugačije upakovano. Ovo definitivno nije kako mi jedemo u Pekingu”.
Moram da priznam da me je malo snuždila činjenica što mi nije uspio plan da je oduševim, ali nisam očajavao. U narednih mjesec dana smo obišli još tri restorana sa tom kuhinjom, ali dobio sam uvijek isti odgovor – ovo što se nama prodaje kao kineska hrana jednostavno nije kineska hrana. Ovo je nešto što našim zapadnjačkim očima treba da liči na to, ali se ni u ludilu ne bi jelo kod njih na istoku. To me je baš dotuklo – nekako sam oduvijek volio klopu za koju sam mislio da je kineska. Rekla mi je da ne očajavam, i da će se potruditi da nauči da kuha da bi mi jedanput spremila pravu kinesku klopu. Nasmiješio sam se – eto, barem to.
Do tada, restorani istočnjačke kuhinje, molim vas u ime svih nas koji smo ljubitelji istočnjačke kuhinje (kineske “za ponieti”) potrudite se da bude autentično, jer zaista nema smisla da prodajete nešto sa pogrešnom reklamom. Osim što je protivzakonito, skroz je nemoralno, a kao što vidite u ovom tekstu, vaše akcije mogu imati i neke druge posljedice – da određeni momci ispadnu neuki i budalasti. Do tada, držim se naše kuhinje – za to barem tačno znam šta je.
Izvor: Noizz.rs
