Ajmo u subotu u grad, reče Gaga. Svo četvoro, k’o nekad. Hajde, složih se. Gdje ćemo? Nije baš da obilazimo kul mjesta u gradu. Kad mi dođe neka rodbina sa strane, pa željni provoda – lijepo ne znam kud da ih vodim. Mjesta na koja sam ja nekada izlazila – više ili ne postoje ili prosto nisu aktuelna.
Imam pozivnice za tehno žurku, reče Gaga. Četiri komada. Za tehno žurku…!? Pa gdje ćemo mi na tehno žurku? Nisam išla na tehno ni kad mi je bilo dvadeset, a ne… Kad je tebi bilo dvadeset, tehno nije ni postojao.
Tako je. Nije postojao ni tehno ni netehno. Mi smo kasete premotavali na olovku. Ja sam se, Dragana, budila uz Plavi orkestar, zaspivala uz Crvenu jabuku. U moje je vrijeme Žera bio frajer, bokte. Kako ću ja na tehno žurku…? Nisam ti ja više za to. Gdje piše? Šta? To – da nismo više za to? Kao – ženama preko četrdeset zabranjen ulaz na tehno žurke? Piše li negdje? Ne piše, ali… Dok ne napišu, ima da idemo. Ali nisam nikad… Nisam ni ja, zato mi se i ide. Da imam sutra o čemu da pričam unucima, eto. Ali.. Ništa ali, spremite se, dolazimo po vas u devet. I obuci nešto bijelo, svi moraju da budu u bijelom, takav je dress code.
Odakle meni bijelo…? Nemam ništa bijelo. Imam košulju jednu svilenu, al’ nije mi za tehno. I imam vjenčanicu. Požutjelu, doduše. I imam one potkošulje, na široke bretele, što nosim kad perem prozore. I šta ću ja uopšte tamo, kontam dok prevrćem po ormaru. Ima da nas vrate s vrata. To sve klinci, sedamnaest, osamnaest godina… ima da nam se smiju. Sačuvaj Bože, šta je njoj palo na pamet… Tehno. Pa ja ne znam ništa, ni jednu grupu, ni jednog pjevača… Imaju li oni u tom tehnu pjevače ili je sve samo du-du-du po mozgu..?! Šta ću, kud ću, odem na Google, reko – kad već idem, da bar znam gdje idem. Tehno muzika je, veli Google, vrsta elektronske muzike. Dobro, nisu violine, to smo znali, mislim se. Ajde da me je pozvala na neki koncert, tako neke strane grupe koju baš i ne slušam, pa ono – dvije pjesme znam, a na deset otvaram usta – pa i da ide čovjek, al’ ovo… Mama, gdje to idete, upita Beba. Ma idemo na…jedno mjesto. A mogu ja s vama? Ne možeš, mila, ti ideš kod bake. Dobro, reče moje dijete i stade da se pakuje. Dobro? Dobro…? Beba koja reve svaki put kad idemo nekud bez nje – sad kaže ’’dobro’’? Bogo moj, kako ovo da shvatim…?
Boli me stomak, kažem Gagi. Lažeš. Boli me stvarno. I glava. I gosti nam se najavili. I evo, desni kuk me žiga, hoće neka kiša. Lažeš, lažeš i lažeš – govori Gaga. Za pola sata da ste se nacrtali ispred zgrade, ako zakasnimo, neće nam ostaviti sto. Ajde mislim se, idem pa šta bude. Ima da se zakucam u neki separe, i da presjedim cijelo veče. Aha, reče Vlada, kao da tamo neko sjedi. Šta hoćeš da kažeš?
Hoću da kažem da nema stolica, objasni mi. Samo stolovi? Samo stolovi. Teško meni, pa ja ne mogu da prestojim cijelu noć, ja autobus kad čekam, sjednem na onaj ivičnjak, a ne… Ne brini ništa, reče Gaga. Imam ja baletanke viška u gepeku. Inače, Dudili, jel’ ti to ona majica za pranje prozora…? Jeste, to je ta… A što lijepo ne odemo u neku kafanicu, na večeru, tamburaši, karirani stolnjaci, ovo, ono… Bogdane, reče Gaga, zaključaj zadnja vrata, da nam ne pobjegne na semaforu.
I tako. Dođosmo. Uđosmo. Šta ću, nema mi druge… Ovdje stvarno nema stolica, primijetih. Nema. I nema ni starijih od dvadesetpet godina. Nema. Mi smo najstariji. Mi smo četiri metuzalema, ima ova djeca da nam se smiju. Djeca su ok, reče Gaga. Samo resetuj svoj mozak i biće sve ok. Sve je to ionako u glavi.
Je li sve u glavi, pomislih i sjetih se kako smo prije par mjeseci odlepile za onom bakutom koja je plesala tango na ulici s mladićem koji može unuk da joj bude. Vrtio se klip na facebook-u, ne znam koliko miliona pregleda je imao. Pa onda ona što je sa osamdeset godina istrčala maraton… E bravo, Dudo, ima neko da te usnimi pa da osvaneš na Youtube-u sutra. Svijet da ti se smije. Ako, i treba… Gago, šta to radiš…? Kako – šta radim…?! Pa, skačem. Uz ovo moraš da skačeš. Nećeš valjda stajati tu kao kip cijelu noć…?
Uglavnom – mislila sam da se uz tu muziku ne može igrati. Mislila sam – to i nije muzika kad nema teksta i kad ne znam riječi. Mislila sam – svi samo u nas gledaju (a uglavnom su gledali svoja posla). Mislila sam – jel’ ovo kriza srednjih godina…?! I mislila sam, tako svašta nešto, dok konačno nisam prestala da mislim, dok nisam udarila onaj reset u mozgu i počela da igram. Mislim – da skačem onako sa sve rukama uvis i kako već to ide. I da zlo bude veće, bilo je tako dobro. I ostali smo do tri.
I spavali smo, otprilike, sutra do tri popodne. Ustala, k’o da me voz udario. Bole noge, bole tabani, bole mišići koje nisam ni znala da imam, zuji u ušima, raspad sistema. Al’ da je valjalo – valjalo je. Vredjelo je. Sad mogu da stavim kvačicu na onoj listi stvari ’’šta sve moraš da uradiš prije nego ostariš’’. U fazonu, tehno žurka – završeno. Kako si, pitam Gagu. Nabroja mi iste simptome. Složismo se da nemamo kondicije. Ali i da se ne predajemo. Šta je slijedeće, upitah. Mont Everest…? Nikad se ne zna, reče Gaga. Ali na neku zumbu ili pilates moramo da krenemo. Na kondicione pripreme. Jer…nije baš sve u glavi. Ima, bejbe, nešto i u nogama.
Autorica: Duda Alapača (Lepota i zdravlje)
