Opet sam napravila belaj. Vozeći se vozom, a savladana umorom i opijena predivnim pogledom na Frankfurt, sam zatvorila oči na 10 sekundi. Otvorila sam ih nakon sat vremena, u potpuno drugom gradu!! Zaspala u Frankfurtu a probudila se u Wiesbadenu. O ne!
Nepoznati ljudi oko mene me čudno gledaju (bit će da sam brbljala u snu na bosanskom) i između svih namrgođenih lica, ugledah jedno toplo i nasmijano.
-Hajde sine, ustaj, zaspala si, a meni bilo žao da te budim.
•Mama? Mubeeera?! Otkud ti ovdje?!
–Sine, jesam li ti stotinu puta rekla da ću biti tu kada god ti zatrebam?
•Jesi, majko, al u po’ Njemačke, e valaa.. ne mogu da vjerujem!
Razvlačeći usne u preširok osmijeh počinje da se smije, stvarajući mi neku toplinu oko srca.
-Draga Lejla… obuzda smijeh pa nastavi… Majka je prijatelj kojeg nikada ne prerasteš. Dok sam živa disaću sa tobom i za tebe, ponositi se tobom i davati ti razloga da svako jutro započneš s osmijehom. Jer, za to majke služe!
A sada BUDI SE, ne želiš valjda ostati u vozu?
… trznuh se iz sna, pitajući se da li sam fakat sanjala ovo sve, i ugledah oko sebe ponovo stotine nepoznatih lica, a tražeći jedno poznato, nasmijano u gomili.
Okrenuh se i u prozoru voza ugledah svoj odraz. Ja sam to nasmijano lice…
Ja sam odraz svoje majke.
Ponosna,
Lejla Feukić
-Mojoj inspiraciji i svakodnevnoj motivaciji.
Sretan ti rođendan majko
