Para imaš, a čo'jeka nemaš. Ja u punoj snazi, moje tridesete, a on sa svojim partnerom Hansom samo o nakim „vohnunzima“ priča. Ne prilazi mi k'o ženi otkako je šezdeset napunio. Svaka moja priča s njim o toj temi završi s jednom na njemačkom i dvije na našem: „Šajze“ i „Ne jebi“
Udala se mlada za stara, al’ dobrovoljno. Niti su je dali starcu zbog para, kako priča stara narodna pjesma, niti su je tjerali kakvi drugi razlozi osim aška. Ljubav je to bila na prvi pogled. Njoj dvadeset i jedna, njemu okruglo pedeset. Kad se voli, godine su samo lebdeće brojke.
A nije joj ni plaho haterit’. U njega su se i po stare dane k'o u onog Bali-bega i djevojčice zaljubljivale. Hem je muževan i lijep, hem stasit i ponosit, a pun humora k'o što može bit’ neko ko je vidio života, a da ga ništa dobro stislo nije. Krenuo je k'o muzičar, obiš'o pola dunjaluka, vidio sve osim porodičnog rahatluka.
– Živio sam k'o čergar dvadeset i kusur godina, i onda prelomio – pa neću valjda i pod sijedom bradom udarat’ u talambase i uveseljavat’ tuđe duše, a svoju totalno zapustit’. Nije da je meni bilo loše, ali me srklet nakav obuzeo i mor'o sam nešto u životu mijenjat’ – prepričava mi ova njegova šta joj je o sebi na početku veze govorio taj bivši kafanski svirač, te kako su se upoznali i zaljubili.
I on ostavi tamburu i otvori, klasika, prvo kafić, pa restoran, a onda ga tako dobro krene da ode u građevinarce. S jaranom se zapajdašio i počeli graditi po Njemačkoj. Napravio nekoliko stambenih zgrada, niskokatnica, i izdav'o. Krenulo ga pravo otkako je rek'o odlučno „ne“ svirkama od akšama do sabaha.
Ali, već se ušlo u kasne četrdesete, a ni roda ni poroda.
– Da se ne lažemo, prošlo ih je kroz moj život mnogo, ali se ni na jednoj nisam zaustavlj'o. Ne može gitara, kafana i jedna žena. Nije život jedna žena – to mi je bila deviza, a sad znam da jeste. Da je život baš jedna žena, al’ treba kazaljke da se sklope – bio je onako vazda šeretski direktan. I naravno, nisam mu odoljela – nastavlja se podsjećat’ ova danas pedesetogodišnjakinja puna životnih sokova. Ili, kako bi ono narod lijepo rek'o: „Eno, vidi nju, kako je omudrala i nadošla, a ti k'o prazan fildžan!
Neko nadođe nekad, a neko nikad.
I tako, stade se cvijeće rosom kititi, stade se srma srmom srmiti i stade se biser zlatom nizati. I ona se udade. Udade se mlada za stara.
S njim je imala sve. Pa on je bio pun finti. Pokupio na hiljade folova s tih svojih muzičkih tezgarenja, prič'o anegdote, vazda raju zabavlj'o originalnim šalama. Njoj nikad nije bilo dosadno. Čovjek provala – provala.
I sve je rimov'o. Pa je čak i onu „starstaru“ politiku znao u stihu ismijavat’: Ko je za Mačeka, nek’ malo sačeka, ko je za Spahu, šućur Allahu!
Ali, i toga u neko doba nestade. Kako vrijeme promicaše, tako se sve više primjećivala ta drastična razlika u godinama. I kad se on približio sedamdesetoj, a ona četrdesetoj, osim djeteta i uspomena, njih više ništa nije vezivalo.
– Njega je taj pos'o toliko okupir'o da se osušio k'o palačinka na zraku. Dok sam okom trepnula – moj se Kiko postar'o, oronuo, iscijedio k'o limun. Nekad je k'o muzičar radio od akšama do sabaha, a sad k'o privatnik od sabaha do jacije i još duže. Što se pos'o širio, on se više sebi i svojim kulama divio. Kad bi se u neka doba i vidjeli oči u oči, od ljubavi ništa. Nit’ hoće, nit’ može. Zaboravio se i šalit’. Samo biznis. Biznis, biznis iber ales!
Para imaš, a čo'jeka nemaš. Ja u punoj snazi, moje tridesete – kažu, najljepše godine za ženu – tad nam je sve na svom mjestu, a on s ovim partnerom Hansom samo o nakim „vohnunzima“ priča.
Ne prilazi mi k'o ženi otkako je šezdeset napunio. Svaka moja priča s njim o toj temi završi s jednom na njemačkom i dvije na našem: „Šajze“ i „Ne jebi“.
Kod mog Kike ti nikad nije bilo da možemo sjest’ i pričat’ na određenu temu uz kahvu i lokum, jok. Il’ je nakav cirkus il’ me osekne k'o njegov radnik na baušteli slinu rukom o beton. Znači, „ne jebi“ i tačka!
A moje nezadovoljstvo tinja li tinja. Mislim sve u sebi, dobro mi je mati govorila: – Đe'š mlada za starca. Šta'š za deset-dvadeset godina. Njegovo prolazi – tvoje dolazi, utuvi sebi to u glavu, je l’ ti čvaka mozak popila?!
E sad znam da je mati bila u pravu. Ja cvjetam – on sagorijeva. Ja bih čo'jeka da se vodamo po kinima, šoping centrima, po koncertima i teferičima – a on bi poslije posla kući da legne i da se ne miče. Samo onaj daljinski stavi na prsa i lijenim pokretom šalta kanale. Sav mu onaj šeretluk iziš'o na one dvije nosnice otkako ga kosti bole, a donji boj i ne osjeća. Mislim se u sebi, kad mi kaže da noge ne osjeća nikako od umora, da nekako kad hoda kao da propada, da budem drska pa da mu pripomenem kako isto tako ni ja odavno ne osjećam taj tvoj donji dio. A ne osjećam ni gornji. Ne pamtim kad smo se k'o muškarac i žena poljubili. I s tetkom Ismetom strasnije se izljubim!
– Ipak – nastavlja mi tu svoju nadošlu mudrost – nije samo do tog seksa – ma jok, mnogo je više u pristupu. On nema više potrebe za avanturom, provodom, putovanjima. On je svoje iživio. Bilo mu fantastično. I sad bi samo da spava. Džaba mu para, kad mu je duša stara.
I u kojoj ste sad fazi – pitam je znatiželjno.
– U najboljoj. On radi i spava, a ja hojcam sama.
Indira Kučuk-Sorguč
Izvor: azramag.ba
