Piše: Maša Milutinović
Otkako su svi prešli na neograničene minute razgovora – izgubila se svaka pristojnost telefoniranja. Ljudi zovu kad god im se nadigne, šta god da im treba i mene to izluđuje. Zato se ne javljam skoro nikada.
Kao neko ko je skoro započeo sopstveni one-woman show biznis, nejavljanje na telefon deluje baš glupo i verovatno će moj biznis odvesti u propast. Ali ja prosto ne mogu da se javljam na telefon. Već godinama moj telefon stoji na silentu, iz mejla sam skinula broj telefona – i ne zato što glumim neku nedostupnost, nego mi svaki poziv koji ne očekujem izaziva anksioznost.
Ne javljam se skoro nikome. Porodici, prijateljima a pogotovo se ne javljam kada me zovu sa nepoznatih brojeva telefona. Razumem da većini vas to možda deluje glupo, milenijalski i bezobrazno, ali evo par razloga zašto je za mene ovo jedino rešenje.
Ja sam introvertna osoba – a mi mrzimo da pričamo telefonom
Većina ljudi koja me je upoznala sigurno u to ne može da poveruje. Kako je moguće da osoba koja je najčešće najglasnija u kafani ujedno i introverta? Često se introvertne osobe ponašaju kao ekstrovertne – jer je to ponašanje prihvatljivije i “normalnije”. Išla sam u tri osnovne škole i svaki dolazak u novo odeljenje je značilo da moram da budem super i kul i pričljiva. Nisam imala luksuz da budem introvertna i takvo ponašanje se vremenom zapatilo kod mene.
Dok sam radila u timovima, uvek sam volela da posle brainstorming sastanka odem u svoju kancelariju (idealno na kraju hodnika, pored drugog WC-a gde niko ne zalazi) i budem sama. Poslednje 3 godine sam radila u open space-u i da se ja pitam – to bih zabranila. Izluđivali su me razgovori koji su se vodili naglas, ljudi koji su hodali oko mene ili još gore – meni iza leđa! Ili samo blizina drugih kolega. Dajte mi neko ćoše i ostavite me samu. Moliiiim vas. Svoju introvertnost sam tada i otkrila a knjiga Tihi ljudi mi je dosta pomogla u tome da je osvestim.
Zato je za mene svaki nenajavljen i neočekivan poziv šok. Napad. Neko sada zalazi u moje privatno vreme i prostor i očekuje nešto od mene. A prethodno se nije najavio. Šta ta osoba želi od mene? Zašto me zove?
Vratite fiksne telefone (sa identifikacijom) molim vas
Dok su postojali fiksni telefoni, postojala su i neka pravila ponašanja. “Ne zove se u vreme ručka” ili “nemoj sada da zoveš, kasno je”. Jer je tvoj poziv uznemiravao celu kuću. I to je bilo no-no. Međutim, sada ljudi misle da imaju pravo da te cimnu kad god im nešto treba. U 8 ujutru ili u 11 uveče, svejedno je. Jer te zove na mobilni. Važi.
Nedavno sam imala situaciju sa komšinicom koja je došla da raspravljamo o nekim problemima u zgradi. Ja sam rekla da možemo o tome neki drugi put jer imam goste. Nije razumela prvi put kad sam rekla, pa je nastavila da elaborira probleme sa kablovima, a ja sam morala da ponovim da ne mogu da pričam i da je zamolim da ode. To je isto kao sa nenajavljenim pozivima. Čak i ako ne radim ništa, poslaću ti poruku da sada ne mogu da razgovaram. Jer ne mogu. I to ne znači da sam na WC šolji i gram igricu niti mora da znači da kuvam ručak. Samo ne mogu sada da razgovaram. Nije da ne mogu, ne želim.
Pošalji poruku prvo, makar bila i glasovna
Naletela sam na ovaj vizual na FB pre neki dan i osetila milinu znajući da nisam usamljena u ovom paklu. Razumem da vam je lakše da nekad “samo okrenete” ali meni nije. Pošaljite poruku, makar ona bila i glasovna. I to je okej. Ja ću je pustiti kada budem u prilici a vi ne morate da kucate. A ako vam je problem da kucate – instalirajte Google Text to Speech i diktirajte u telefon poruku.
Ti divni klijenti
Koliko god da sam svesna da klijenti ne vole kada ne mogu da te dobiju iste sekunde na telefon – toliko odbijam da promenim svoj način rada. Insistiram na mejl prepisci jer mislim da je važno da postoji pisani trag oko dogovora. Čak i tada ume da bude “rekla-kazala” ali me je mejl-dokaz nekoliko puta spasio nepredviđenih troškova i loših odnosa.
Klijenti takođe misle da radite samo za njih i da je svo vaše vreme posvećeno njima – koliko god da plaćaju. I nije važno da li zovu u radno vreme ili posle radnog vremena – pravilo i dalje važi: zoveš ako je hitno, ako nešto gori.
Posebno volim one koji pošalju mejl i onda zovu posle minut, da “prođemo sve usmeno”. Kada neko zove nekoliko puta za redom da bi se ispostavilo da samo zahteva instant odgovor – to smatram posebnom vrstom zlostavljanja. Svejedno je da li se radi o partneru, šefu, klijentu ili prijatelju.
Čitajte sjajnu Mašu na njenom blogu